Smeštena između Zlatibora i Tare, na 15 km od centra Zlatibora, nalazi se selo Šljivovica, koje je ime dobila po tome što su se u njoj prvo počele saditi šljive. I otuda i proizvodnja rakije šljivovice, koja je stavljena na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.
Ali, pre nego što bilo šta napišemo o rakiji, treba pomenuti da je ovo selo vrlo bogato hladnim izvorima, od kojih je osam najvećih. Kroz selo teče Rjeka. Sa zelenim livadama okruženim šumama na nadmorskoj visini od 600 do 800 metara, ovo selo je idealno za odmor i uživanje.
FESTIVAL RAKIJE
Šljivovica ima svoje atrakcije, koje bi svaki turista trebao da poseti. Među njima je manifestacija “Rakijada”, koja se održava svake godine (osim godina korone), nekada nedaleko od škole, a poslednjih godina u porti novoizgrađene crkve posvećene Blagoj Mariji – Mariji Magdaleni. “Rakijada” je manifestacija koja ima bogat kulturno-umetnički program i razna takmičenja. Posetioci ovog sajma mogu na licu mesta da vide kako se peče rakija na tradicionalan način u kazanu čučavcu, a pored toga mogu da pogledaju i prodajnu izložbu zdrave hrane. Tada se organizuju i razna takmičenja kao što su: takmičenja drvoseča u struganju trupaca, izbor najlepše čobanice i izbor najlepšeg seoskog dvorišta.
Na ovom festivalu domaće rakije, stručni žiri bira najbolju rakiju, dolaze proizvođači iz čitave Srbije, ali uvek među pobednicima najviše je proizvođača iz Šljivovice. Jedan od proizvođača čuvene rakije iz sela Šljivovice je meštanin Milomir Milojević, koga svi znaju po nadimku Gero, on je dobitnik nekoliko zlatnih medalja.
– Kukuruz raste u Vojvodini, sjenički sir se proizvodi u Sjenici, zna se gde najbolje uspevaju višnje, a eto kod nas šljive, te otuda i najbolja rakija je ovde. Mi smo mali proizvođači, nema hemije i sve je čisto – kaže Gero i objašnjava da selo nije dobilo ime po šljivovici, ali ima velike povezanosti, jer, ranije, u Šljivovici svako domaćinstvo je imalo velike zasade šljive, i svi su gajili te autohtone sorte, koje su opstale do danas.
Ipak, naglašava on, da je “naše selo jako doprinelo da se šljivovica nađe na Uneskovoj listi, jer postoje pisani tragovi da se još 1867. godine ovde pekla rakija šljivovica”.
– Mene svi znaju, ja sam mali proizvođač, i uvek mi ljudi dođu kući da kupe rakiju, ali ne mogu reći da je lošija šljiivovica kod komšije, rođake… ovde u Šljiivovici, svi pečemo istu sortu, ima malih razlika, da li ima odgovarajuće sudove, da li dovoljno odležava na prirodni način, ali sve su to nijanse. Zahvaljujući tim rakijadama naše selo je postalo poznato – dodao je Gero.
Kaže on “što nam je Bog dao, niko nam ne može oduzeti”, misleći na prirodu i klimu idealnu za autohtone sorte, ranka, jakljanka i ove sorte daju vrlo visok kvalitet šljivovice.
TIJANIĆA VODENICA
Jedan od dragulja koje se nalazi u ovom selu je Tijanića vodenica. To je vodenica stara preko 150 godina, a kako navode u TO “Zlatibor”, još uvek je u funkciji i njene usluge koriste uglavnom meštani Šljivovice i okolnih mesta.
– Obnovljena je zgrada u kojoj se nalazi, ali točak kojim se melje žito je isti od samog početka. Nekadašnji vodeničar je bio akademski vajar Branko Tijanić. U neobičnom ambijentu svog ateljea – vodenice ovaj umetnik je izrađivao monumentalne spomenike i biste ljudi iz zlatiborskog kraja, kao i javnih ličnosti iz srpskog političkog i kulturnog života. Njegovo najpoznatije delo je svakako spomenik Generalu Drinske divizije Krsti Smiljaniću koji se nalazi u samom centru Zlatibora kod jezera. Spomenik je otkriven 2008. godine u okviru svečanosti obeležavanja 90-ogodišnjice proboja Soluntskog fronta – navode u TO “Zlatibor”.
Danas je u vodenici spomen galerija, a povremeno je kao izložbeni prostor koristi njegova bratanica, akademska slikarka, Jelena Tijanić Savić.
GALERIJA MILADINA LEKIĆA – SELJACI OD DRVETA KAO DA SU ŽIVI
Uz magistralni put Užice – Višegrad, u Braneškom polju, nalazi se galerija Miladina Lekića samoukog umetnika koji skulpture pravi od drveta. Drvorezbar iz sela Šljivovica na Zlatiboru sam je naučio da od drveta napravi gotovo sve što poželi. Oštrim okom, sigurnom rukom, dletom i čekićem od drveta pravi skoro sve ono što čovek zamisli. Po zanimanju automehaničar sasvim slučajno je počeo da se bavi ovom umetnošću.
– Video sam jedan panj u dvorištu koji me je neodoljivo podsećao na lava. I onda sam dletom i čekićem, malo-pomalo uspeo da ga pretvorim u figuru lava. Taj prvi rad i danas čuvam i nije na prodaju. Naročito se ponosim aktom žene sa zmijom. Nisam imao neki poseban motiv da napravim tu figuru, osim što je oblikovanje ženskog tela i oblina najteže za rad, a zmija i zmijski jezik u žene su tu da bi uneli vatru u figuru. Nju sam radio godinu dana. Mnogi su zainteresovani za nju, ali ona nije na prodaju. Jedan kupac iz Pule mi je davao 5.000 evra, ali ne mogu da je prodam – kaže Miladin.
Za izradu najčešće koristi orahovo drvo, dud i hrast, a za nameštaj skupi slavonski hrast. Veli da su to tvrdi materijali, neće da se cepaju. Za jednog seljaka u prirodnoj veličini potrebno mu je oko dva meseca rada, a malog, onog od 30 cm, uradi i za dan.
– Najčešće radim srpske seljake. To turisti najviše kupuju. Ima dosta naših ljudi koji žive u Americi i u evropskim zemljama i oni kupuju i nose drvene seljake tamo gde stanuju – kazao je Miladin i dodaje da može lepo da se živi od ovog posla.
Njegove figure u prirodnim veličinama najčešće krase etnosela, pa se mogu videti u Zlakusi, Kremnima, u Mokroj Gori, ali i širom Srbije. Sve češći kupci su i hoteli. Jedan seljak u prirodnoj veličini košta oko 1.000 evra, dok se mali mogu kupiti i za 25 evra. Uz figuru kupci dobijaju i savete.
– Ako figura stoji napolju treba je dva puta godišnje zaštititi sadolinom, a ako je unutra, može da stoji veoma dugo. Pa, recimo, od oraha može da stoji i do 300 godina, dok je vek hrastovih figura 800 godina – dodao je Miladin.
Miladin skoro uvek izlazi u susret željama kupaca, ali ako slučajno ne može da ispuni to što traže, odmah kaže. Njegova figura magarac i seljak nazvana „Zlatiborski brzovoz” krasi kuću našeg tenisera Novaka Đokovića. Ikonostasi koji su nastali u Miladinovoj radionici krase crkvu u blizini Bajine Bašte, a i crkvu u samoj Šljivovici. Za mnoge je radio drvoreze. Njegov masivni sto sa lavljim šapama i duborezom „Tajne večere” na stolu sa šest stolica posebno izrađenih po narudžbini, krasili su „Nacionalnu kuću” na Zlatiboru.
ŠLJIVOVICA DOBRA ZA KOZARSTVO
Pored voćarstva Šljivovica je idealna za stočarstvo. Mleko, sir i kajmak sa ovog prostora sigurno je prava poslastica za gurmane. Područje je idealno za kozarstvo, a tome su se posvetili Vera i Ilija Ristanović, profesor filosofije i inženjer u penziji.
Vera je ceo svoj radni vek provela kao profesor u Užičkoj gimnaziji, a sada pravi razne proizvode od kozjeg mleka. Rođena u centru Užica nikada nije imala dodira sa selom, sem što je išla sa mužem u njegovu rodnu Šljivovicu. Ilija je radio kao elektro inženjer u Valjaonici bakra, bio na izgradnji HE Perućac.
– Imali smo samo dve mogućnosti: ili da ostanemo u gradu i da budemo totalno pasivni, da se prepustimo gledanju televizije i da budemo u kavezu na desetom spratu, ili da odemo na porodično imanje mog supruga i da započnemo nešto novo. Pošto imamo razvijenu svest šta jedemo, počeli smo da gajimo organsko povrće. Shvatili smo da nam treba stajsko đubrivo, pa smo kupili dva jareta i kozu. I tako primarna delatnost nam je postala proizvodnja kozjih proizvoda – kaže Vera.
Pored koza imaju košnice, baštu sa povrćem i dosta stabala voća, uglavnom autohtonih vrsta – jabuka kolačare, šarenike, kožare i budimke, kao i šljiva od kojih kada rode, peku rakiju. Beru čajeve, za sebe prave razne napitke kao liker od divlje nane, a glavni Verin zadatak je da pravi kozje sireve, kozji kajmak, kao i meso od jarića.
– Trudimo se da ne zavisimo od industrijske proizvodnje. Čak u ishrani koza ne koristimo nikakve kupovne koncentrate. Kupujemo žitarice koje meljemo na nekom starom prekrupaču i time hranimo naše životinje. Imamo livade koje kosimo za seno, kao i za pašu – kaže Vera.
U tajnu pravljenja sira kaže da je preko Gugla našla recept za pravljenje sira.
– Učila sam po fazama, malo Gugl, malo spremanja i u krug. Ali, posle mi je mnogo pomogla logika i to ona Aristotelova: da iz premisa, iz datih činjenica, izvučeš zaključak. I onda sam se snalazila. Prvo sam radila beli sir, ali pošto volim da istražujem, našla sam da se stavljaju razni začini. Rađale su mi se razne ideje i sada stavljam razne začine poput kurkume, đumbira, maslinke i paprike, majoran, anis i druge, i sada imam 15 ukusa sira – kaže profesorka filozofije.
Shvatila je kaže da svi ti začini pored toga što daju ukus i miris, da su oni prirodni konzervasi. Pribegla je i mediteranskom stilu stavljanja sira u maslinovo ulje. Tako napravljen sir ima neograničin rok trajanja i sir najbolje sazreva u tom ulju.
Zato svi oni koji dođu u Šljivovicu, u ovaj pravi dragulj Zlatibora, neće se pokajati.
Autor: LZS, naslovna foto TO Zlatibor
Zahvaljujemo se Turističkoj organizaciji “Zlatibor” na saradnji
Tekst je deo medijskog projekta “Skriveni dragulji Zlatibora” koji je sufinansiran od Opštine Čajetina. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaj
