U planinskim predelima Zapadne Srbije, tamo gde se Tara uzdiže kao prirodna tvrđava i čuvar sećanja, u selu Zaovine 1844. godine rođen je Milan Đurić — čovek koji će življenjem, rečju i delom duboko obeležiti ne samo svoje vreme, već i buduće generacije užičkog kraja. U tom prostoru, gde su se vera, narod i sloboda prelili u jedno, oblikovao se karakter budućeg sveštenika, narodnog poslanika i tribuna – prote Milana Đurića.
Prota Milan Đurić (1844–1917) zauzima posebno mesto u istoriji zapadne Srbije kao spoj sveštenika, narodnog tribuna i neumornog borca za politička prava i napredak naroda. Rođen u selu Zaovine, na obroncima Tare, ponikao je iz sredine u kojoj se snažno osećalo nasleđe borbe za slobodu, ali i duboka povezanost sa Crkvom i narodnom tradicijom. Od mladosti je pokazivao dar za govorništvo i oštro rasuđivanje, pa je brzo stekao ugled među narodom, prvo kao sveštenik, a potom i kao javni delatnik.
Dr Stevan Ignjić u svojoj knjigi „Narodni tribun prota Milan Đurić“ piše da je prota Milan Đurić rođen kao četvrto dete oca Đorđa i majke Todore, 9. marta 1844. godine u zaovljanskom zaseoku Graovac.
„U vreme prvog generalnog popisa stanovništva 1863., u višečlanoj porodičnoj patrijarhalnoj zadruzi Đorđa Đurića, ubeleženi su u poreske knjige: Đoko sveštenik, žena Todora, sinovi: Filimon, Tanasije, Todosije i Milan, kćer Ružica, unuci: Zarija, Jovan, Maksim, Milovan, Radisav i Gojko, snaje: Stojana, Đurđija i Stanica. Familija je živela pored toplog domaćeg ognjišta u jednoj većoj kući i tri „slabe zgrade” (vajata) sa relativno solidnim godišnjim prihodom. Kao i ostali njegovi vršnjaci, Milan je rastao i provodio obično detinjstvo u igri, a kada je malo stasao čuvao je stoku na pašnjacima i seoskim utrinama…“, navodi u knjizi dr Stevan Ignjić.
ŠKOLOVANJE
On dalje u knjizi piše da je na podsticaj oca Đorđa, koji je želeo da se u porodici nastavi sveštenička tradicija, Milan je krenuo izazovnim stazama školovanja 1852. godine.
„Tri razreda osnovne škole pohodi u Rogačici, tadašnjem administrativnom središtu sreza račanskog. Učenik iz Zaovina, „bistra pogleda” i radoznalih očiju, nikada nije zaboravio prvi susret sa učiteljem rodom iz Vojića, Jakovom Petrovićem, vrednim prosvetnim pregaocem, a kritički raspoloženim prema vlastima. Ovaj prosvetni radnik uspeo je svojim stavom, toplim ophođenjem prema deci i dostojanstvenim držanjem da skine „tuđinsku ozbiljnost” sa staroslovenskog bukvara, drvene računaljke, čitančice, školske table. Nije znano iz kojih je razloga Milan Đurić završio četvrti razred osnovne škole u Užicu, tada nesigurnom i nacionalno podeljenom između Srba i muslimana“, piše u knjizi „Narodni tribun prota Milan Đurić“, autora dr Stevana Ignjića.
Dalje se navodi da je „po svoj prilici, Milan završio četiri razreda srednje u Prvoj beogradskoj gimnaziji (1856-1860), i to u vreme njenog izrastanja u potpunu Knjažesko-srpsku gimnaziju. A zatim, na raskršćima života, nova mladalačka razmišljanja i dileme, pogotovo što se kao „snažan i bujan momak” interesovao za školovanje u Vojnoj akademiji, a ne treba zaboraviti i razdoblje nacionalnog preporoda na opredeljenja omladine. Nije otišao u ovu školu i pored „navaljivanja svojih profesora, jer je kuća njegova bila sveštenička i davala sveštenike kroz niz godina”, upisao se na Bogosloviju 1860. godine“.
Dr Stevan Ignjić opisuje kako je ranjen Milan Đurić.
„Uskoro su događaji na Čukur-česmi u Beogradu, juna 1862., oštrije aktuelizovali i stavili u žižu evropske diplomatije pitanje opstanka turskih garnizona i muslimanskog stanovništva u srpskim gradovima. Oživela je ideja nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja, u prvom redu među srednjoškolskom omladinom, pa i u redovima učenika Bogoslovije. Zajedno sa svojim vršnjacima i Milan Đurić, učenik ІІ razreda, oduševljeno prihvata aktivnu politiku srpske vlade. Bio je spreman na odricanje i samopožrtvovanje, što dokumentuje jedan detalj iz njegove biografije. „Na vesti o sukobu između Srba i Turaka u Beogradu, on je sastavio neku malu četu od đaka i poveo je na Varoš-kapiju, koju su čuvali nizami”. Ispred Kalemegdanske tvrđave, Turci su dočekali „ovu družinu” puščanom vatrom. U tom okršaju Milan Đurić bio je „okrznut kuršumima, a video je kako pored njega padaju borci”. Poznati nacionalni radnik Đoka Vlajković zapazio je hrabrost i smelost duha mladog bogoslovca, uzeo ga sebi i postavio za razvodnika; to je bio prvi čin što ga je Đurić dobio za hrabrost”….“
POSTAJE SVEŠTENIK I RAŠČINJENJE
Posle burnog leta mladi Đurić se vratio u đačke klupe i u dvadesetoj godini života sa uspehom je završio Bogosloviju 1864. godine. Zatim se vratio u Zaovine gde je rukopoložen za sveštenika, a obavljao je poslove kapelana kod oca Đorđa, paroha Crkve u Kršanju.
„Tu je ubrzo postao čuven, viđen i uvažavan; čak su mu neki od višegradskih begova slali pobratimstvo. Na nemirnoj graničnoj liniji sela Zaovina i Mokre Gore, a posle iseljavanja muslimana iz Užica (1862), Milan se suočavao sa nacionalnim izazovima, u incidentnim situacijama ispoljavao je violentni dinarski temperament. Uskoro je, međutim, na očevu molbu (koji se bojao za njegov život) „premešten od strane vladike” u Lužnicu, pokraj Užica, 1866. godine. U karanskoj Beloj crkvi, posvećenoj Blagoveštenju, službovao je Milan Đurić oko tri godine, do 1869. Među parohijanima, i šire, stekao je veliku popularnost i uvažavanje. Vredan je njegov poduhvat i lep doprinos razvoju naše kulture u vezi izgradnje osnovne škole u Karanu 1866. godine, a zatim i njen početak rada, kada je stigao u mesto učitelj Živojin Đedić… „, navedeno je u pomenutoj knjizi.
Zatim piše da je u to vreme počela intezivna urbanizacija Užica, a uloga parohijske crkve Sv. Đorđa veća i odgovornija, pa je Milan Đurić premešten u grad na Đetinji. Tu je, kako se dr Stevan Ignjić“, proveo najviše vremena kao sveštenik.
Zanimljiv je deo u kome dr Stevan Ignjić piše o protinom raščinjenju.
„U odgovoru na pitanje zemljaka i prijatelja, narodnog poslanika, a kasnije i ministra, Miloša Trifunovića, kada mu je bilo najgore u vremenu velikih rizika, ogromnih napora od nasrtaja snažnih i moćnih političkih protivnika, prota Milan Đurić „odgovara bez razmišljanja”: „Kad su me poveli u crkvu na rasčinjenje i kad sam stao pred carske dveri, uzbudio sam se, svest mi se pomračila, ceo organizam mi uzrdhta [radi se o osudi na robiju zbog veleizdaje a povodom Ivanjdanjskog atentata na kralja Milana 1899. godine). Taj momenat bio mi je najteži u životu! Ali, kad se pojavio pred mene i obra ćajući mi se arhimandrit Ilarijon Vesić, profesor bogoslovije sa rečima: gospodine proto, crkvi niste zgrešili. Vaše rasčinjenje posledica je zemaljskih zakona. Kad mi to reče, meni kao da pade rani teret sa duše, pred očima mi se razvedri, svest mi se pov rati..!“. navedeno je u knjizi.
SIMBOL MORALNOG AUTORITETA
Titula „prota“, kojom ga narod pamti, nije bila samo crkvena čast, već simbol moralnog autoriteta. Đurić je shvatao da sveštenička dužnost ne može biti ograničena samo na oltar, već da se mora protezati do naroda, škole, puta, bolnice i skupštine. Njegovi govori u Narodnoj skupštini Srbije bili su ispunjeni pozivima na pravdu, slobodu i dostojanstvo običnog čoveka. Bio je jedan od osnivača Narodne radikalne stranke, a kao narodni poslanik biran je više puta, što samo potvrđuje koliko je narod imao poverenja u njegovu reč.
Život prote Milana nije bio bez stradanja. Zbog otvorenog protivljenja režimu Obrenovića bio je izlagan progonima, zatvaranjima i pritiscima, pa je u pojedinim periodima morao da napušta zemlju ili živi pod budnim okom vlasti. Uprkos tome, nije odustajao od svojih ideala. Govorio je bez straha, verujući da je istina jača od svake sile.
Veliki deo njegove energije bio je usmeren ka Užicu i okolini. Zalagao se za osnivanje škola, razvoj infrastrukture i povezivanje kraja sa ostatkom Srbije putem železnice i modernijih puteva. Bio je uveren da bez obrazovanja nema slobode, niti budućnosti, i zato je njegovo delovanje imalo i prosvetiteljsku dimenziju. Nije bio samo političar, već i vizionar, koji je razumeo da se napredak jednog kraja ne meri samo vojnom ili političkom snagom, već znanjem, kulturom i solidarnošću.
Direktorka Narodnog muzeja Slavica Stefanović, kaže da je u godini kada je Užice prestonica kulture, održana izložba na kojoj je prikazana arhivska građa i artefakti iz fondova užičkog muzeja, Crkvene opštine Užice, Državnog arhiva Srbije i arhiva Srpske pravoslavne crkve posvećene proti Milanu Đuriću.
– Prota Milan Đurić bio je veliki vizionar i lučnoša, dalekovidi političar, humanista, poslenik prosvete i kulture. Okolnost da je naš prota sahranjen u tuđini, da je tek nakon devet godina prenet i sahranjen u groblju na Dovarju takođe nas obavezuje i nameće nam se kao zaključak da ne sme biti zaboravljen od potonjih generacija – rekla je Slavica Stefanović.
Dušica Ilić, profesorka Užičke gimnazije i članica Društva istoričara Užice o proti Đuriću kaže:
– Kao poslanik Radikalne stranke do kraja ostao je odan idejama ove stranke, popularan ne samo u užičkom kraju, već u celoj Srbiji zbog svojih stavova da se mora obaviti demokratizacija i da narod mora naći mesto u političkom životu zemlje. Zbog tih stavova često je bio i proganjan, ali ga to nije sprečilo u celoj uspešnoj životnoj nameri da ovaj naš kraj unapredi Prota je mnogo učinio da ovaj kraj uzdigne ekonomski i kulturno. Važan je njegov doprinos izgradnji Užičke gimnazije, železničke pruge, tkačnice i bolnice. Bio je popularan u celoj Srbiji zbog svojih stavova da je potrebna demokratizacija, da narod mora naći svoje mesto u političkom životu. Za to se zalagao u Narodnoj skupštini, gde je bio poslanik čak 21 put. Mada u poznim godinama, učestvovao je kao sveštenik u Balkanskim ratovima, a prošao i albansku golgotu. Kao humanista sakupljao je pomoć za bosansko-hercegovačke ustanike. Razboleo se u Skadru 1917. godine i prebačen u Rim gde je preminuo – rekla je profesorka Ilic.
Autor te izložbe je istoričar Nemanja Obradović. On je rekao da radeći izložbu posebno inspirativno bilo je gledati stenografske beleške iz Narodne skupštine i da je upečatljivo koliko je prota borio za užički kraj, za osnivanje “realke” i za prolazak voza.
– Smatrao je da će tim infrastrukturnim povezivanjem i razvojem obrazovanja kraj razvijati. Poslanik je bio od 1878. godine i ceo njegov poslanički rad je borba za razvoj užičkog kraja. Bio je istaknuti borac za nacionalno oslobođenje – kaže Obradović i dodao da je pored retkih fotografija sa kraja 19. i početka 20. veka i dokumenata koja svedoče koliko je bila živa njegova nacionalna borba izložen je i deo protinih odlikovanja delovi pokućstva, njegova sveštenička odežda, jevanđelje koje je prota sa posvetom poklonio Užičkoj crkvi i drugi predmeti.
DELOVI IZ KNJIGE DR STEVANA IGNJIĆA – “NARODNI TRIBUN PROTA MILAN ĐURIĆ”
ON JE UPRAVO NAŠA NARODNA TEKOVINA
Kao što smo već pisali dr Stevan Ignjić u svojoj knjizi o proti Milanu Đuriću opisao je lik i delo ovog znamenitog čoveka. On ovako piše o organizovanju prenosa posmrtnih ostataka prote Milana Đurića u Srbiju:
“Daleko od naše zemlje, u starodrevnom Rimu, već pet godina počivaju smrtni ostaci našeg velikog prijatelja prote Đurića. Upokojio se 30. aprila 1917. god. skrhan neizlečivom boljkom i duševnim potresima za sudbinu Otadžbine, koja ovih godina podnošaše najteže dane.
Sa njegovom smrću slomilo se jedno snažno krilo našega kraja i isčezlo jedno krupno i značajno ime kroz čitav jedan ljudski vek u političkom životu Srbije.
Malo je ljudi koji su se celog svog života zalagali za dobro drugih daleko od svojih ličnih interesa, mislili i radili samo o opštem dobru kao što to beše prota Milan Đurić. Radi opšteg dobra on je uvek snažno borbu vodio budući uvek svetao karakter i veliki Srbin, iako ga naizmenično praćahu: sreća sa bezdanom zla i trpljenja, sjaj sa bedom, visoko poštovanje sa zatočenjem! I takva iskušenja nisu ga slamala, već ga samo iskustvom bogatila i preka lila za nove borbe, kao i jačala njegovu, i inače snažnu volju. Velika duša, neizmeran karakter, veliki um i izraziti predstavnik narodnih želja, nada, bolova i radosti!…
Ponikao u masi narodnoj, u selu Zaovinama, na obalama Drine, gde sav život disaše srbovanjem, bio je sposoban da izdrži sve borbe, koje su se morale voditi za dobijanje političkih sloboda u državi, kao i na podizanju narodne snage, kako bi mogle ostvariti sve zavetne misli našega naroda, njegovo oslobođenje i ujedinjenje.
Kao jedan od predstavnika Radikalne stranke, koja je vodila upornu borbu sa reakcionarnim režimom onoga doba, prota beše najistureniji i neustrašiv borac, ličnost koja je najburnije i najteže dane u Radikalnoj stranci i osetila na svojim plećima, upravo njena živa istorija. Svi udari naneseni od protivnika Radikalnoj stranci, pogađali su prvo protu, pa tek ostale viđene radikale…
…Vodeći borbu za političke slobode i narodna prava, kao i oponirajući ondašnjim nosiocima austrofilske politike prota je gonjen, mučen, apšen, osuđivan na zatočenje, jeo izgnanički hleb. Godine 1885. (treba 1886-Pr. SI) morao je pobeći u Crnu Goru, gde je ostao do 1889. god. vrativši se u Srbiju po prijemu Ustava od 1888. Njegov povratak u Užice i doček od strane naroda, bio je prava narodna manifestacija ljubavi i velikog poštovanja, koje je on u narodu kao borac za narodna prava, uživao.
Posle atentata 1889 (treba 1899-Pr. SI) g. osuđen je bio na zatočenje od 20 godina, a potom amnestiran, kada se je na nadležnom mestu uvidelo, da se sa politikom izmišljenih atentata ne može zemljom upravljati protivno volji i željama narodnim. Zatim je uklonjen iz Užica za vojnog protojereja u Zaječar, pa u Valjevo, gde je ostao do 1902. g. kada se povratio u Užice, i od tada stalno biran za narodnog poslanika okruga užičkog.
Za vreme našeg prvog rata sa Turcima 1876. g. on oblači narodno čohano odelo, opasuje sablju i tako sudeluje kao vojni sveštenik u borbama na Javoru. Još tada njegovi snažni patriotski govori, elektrizovali su borce, a i prota ne izbegavaše nikakvoj ratnoj opasnosti.
- god. za vreme bosanske krize, vidimo ta, da u decembru mesecu prelazi preko hladnog Javora, ide iz sela u selo po Sandžaku i savetuje Srbe i muslimane na zajedničku saradnju protiv Austrije.
- god. vidimo ga u javorskoj vojsci onako stara i slaba u njegovim 70-tim godinama, po istim krajevima Sandžaka, da kao vojni sveštenik svojom vedrom reči hrabri i odobrovoljava.
I u ovom svetskom ratu, prota se držao u svakoj prilici, herojski i veselo, verujući u pobedu naše pravedne stvari.
Ali, sudbina, grozna sudbina! Ostvarenje ovih lepih snova mnogih pokolenja, izvršeno je, prota ga ne vide, niti u njemu uživa. A naša je prijateljska tuga utoliko veća, što nam je prota ostao ovako daleko od svoje Otadžbine!
Posle sve njegove borbe i rada, ko je stekao veće pravo na grudu zemlje, nego ovaj dobri čovek, veliki Srbin i ugledan sveštenik kao starodrevni biblijski patrijarsi?
Stoga apelujemo na sve radikale i mnogobrojne prijatelje protine, kako u okrugu užičkom tako i u celom Kraljevstvu da doprinesu ma i neznatan prilog za prenos posmrtnih ostataka poč. prote Đurića u naše Užice, kao i za podizanje njegovoj uspomeni dostojnog spomenika.
Mi trebamo a i moramo izvršiti ovu dužnost, jer prota pripada više nama nego svojima, on je upravo naša narodna tekovina. Sa ovim ćemo pokazati naše poštovanje životu i plodnom radu protinom, jer njegovi pogledi i nacionalne težnje za koje se zalagao, nisu promašile, već su urodile plodom. Za ostvarivanje ove dužnosti izabrat je naročiti odbor…”, tako piše o inicijativi da se protine telo iz Rima vrati u Srbiju, u Užice.
Njegovi posmrtni ostaci stigli su u Užice 1926. godine. O tome dr Stevan Ignjić piše:
“… on bolestan stiže u Rim, gde je preminuo 30.aprila 1917. godine. Na Mitrovdan 1926. godine prenesene su kosti Milana Đurića u rodno Užice, gde su sahranjene sa najvećim državnim počastima. „Otadžbina je tim izvršila moralnu dužnost prema čoveku, koji je celog života samo za nju radio”, a za osvedočene zasluge podarila ga navišim odlikovanjima:
Karađorđevom zvezdom sa mačevima i kolajnom
Ordenom takovskog krsta sa mačevima
Ordenom takovskog krsta bez mačeva
Ordenom velikog orla drugog i trećeg stepena
Ordenom Svetog Save drugog stepena
Crnogorskim ordenom kneza Danila trećeg stepena
Ruskim ordenom Svete Ane trećeg stepena
Zlatnom medaljom za hrabrost
Srebrnom medaljom za hrabrost
Medaljom za revnosnu službu u ratu 1876-1878.
Medaljom za revnosnu službu u ratu od 1912.
Spomenicom obnovljene Srpske kraljevine
Spomenicom iz ratova za oslobođenje i nezavisnost 1876-1878.
Spomenicom o izboru kralja Petra І u 1903. godini
Zlatnim krstom od ruskog cara Nikole ІІ.
Zlatnim krstom sa brilijantima za krštenje princa Đorđa”.
IZ KNJIGE O BIBLIOTECI
Dr Stevan Ignjić u svojoj knjizi “Narodni tribun prota Milana Đurić” opisuje kako se prota zalagao za današnju užičku biblioteku:
“…Posle aneksione krize (1908) počinje veće nacionalno osvešćavanje i traganje za nacionalnim vrednostima. Kulturna liga, čiji je jedan od osnivača bio prota Milan Đurić, daje inicijativu na zboru građana u sali Gimnazije 9. novembra 1910. da se osnuje Narodna biblioteka. Posle nadahnutog govora Prote i diskusije poslat je akt Ministarstvu prosvete:
„Građani grada Užice na svome zboru, održanom 9. ov. meseca u sali ovdašnje gimnazije, osnovali su Okružnu biblioteku sa čitaonicom, uviđajući njihov veliki značaj za kulturni napredak ovoga kraja. Čitaonica je uglavnom okrenuta potrebi građana ove varoši, a Biblioteka potrebi građana varoši i celoga užičkog okruga…” Od najviše prosvetne vlasti traži se državna pomoć, da bi se mogla uspešno (Biblioteka] razvijati”…
IZ KNJIGE O GIMNAZIJI
Velika je zasluga prote Milana Đurića za izgradnju Užičke gimnazije. O tome dr Stevan Ignjić u svojoj knjizi piše:
“Peti razred realke otvoren je školske 1883/84. godine, a narednih godina postupno se uvode i ostali viši razredi. A podizanje srednjoškolskog zdanja ulazi u period „mirovanja”; užičke „narodne snage” iscrpljuju se i „troše” u stranačkim sukobima, koje su u Užicu, mestu „violentnih temperemenata”, bile tako izrazite. Tek sa dolaskom Radikalne partije na vlast 1889. godine ponovo je pokrenuto pitanje izgradnje gimnazije. Poslanik Milan Đurić daje inicijativu da novoizabrana Okružna skupština uzme u razmatranje podizanje gimnazijskog zdanja. Imao je podršku svih članova ovoga samoupravnog tela, najviše: Sretena Lazarevića, učitelja; Miljka Savića, seljaka iz Sveštice; Sredoja Krčevinca iz Latvice; Gvozdena Sarvana, iz Rogu; Arsenija Prokopijevića iz Ivanjice. Dvadeset devetog jula 1891. godine, na svečan način, u prisustvu velikog broja građana i gostiju položeni su temelji zgrade Gimnazijske realke. Izveštač Odjeka javlja redakciji: „Varoš je dobila nesvakidašnji izgled. Lepo vreme tome je jako pomoglo. Kuće okićene zastavama, dućani zatvoreni, a silan svet u raznovrsnoj odeći užičkih građana i seljaka, živopisno obučeno ženskinje iz varoši i sa sela, sve se to dostojanstveno i radosno kretalo do mesta zgrade”. Brujanje zvona sa obližnje crkve Sv. Đorđa, odjeci prangija sa Zabučja i Dovarja „oglasili su početak svečanosti”. Pored ostalih, okupljenom narodu govorio je i prota Milan Đurić, narodni poslanik. U snažnoj, impresivnoj i zanosnoj besedi, on je „živo naslikao težnje naroda okruga užičkog za prosvetom”, a priređivački odbor izrazio mu javnu zahvalnost i „patriotsku uviđavnost”, navedno je u knjizi.
Pored toga, prota Đurić je zaslužan za izgradnju pruge Stalać – Kraljevo- Čačak – Užice, koja je 1912. godine stigla u Užice.
ZAVET BUDUĆIM GENERACIJAMA
Kao što smo već naveli prota Milan Đurić preminuo je 1917. godine u Rimu, daleko od rodne grude, ali njegova poslednja želja bila je da počiva među svojim narodom. Njegovi posmrtni ostaci kasnije su preneti u Užice, grad za koji je toliko učinio. Danas se njegovo ime izgovara sa poštovanjem – kao ime čoveka koji je u teškim vremenima verovao u svetlost znanja, slobodu misli i snagu narodne volje.
Njegov život ostaje svedočanstvo da pojedinac, kada je vođen idealima i ljubavlju prema svom narodu, može postati trajna svetlost u istoriji jednog kraja.
Danas, ime prote Milana Đurića u Užicu i zapadnoj Srbiji nosi značenje većeg od obične biografije. Ono je sinonim za hrabrost, prkos, obrazovanje, moral i zajedništvo. U vremenu kada je bilo lakše ćutati, on je govorio. U vremenu kada su se ljudi povlačili, on je istupao. U vremenu kada je nada gasnula, on je palio svetlo.
Rođen u planini, umro u tuđini, ali zauvek ukorenjen u tlu Užica i Tare — prota Milan Đurić ostaje jedan od onih ljudi čije ime zaslužuje da se pamti, izgovara i prenosi kao zavet budućim generacijama.
Autor: LZS
Zahvaljujemo se Narodnom muzeju Užice na saradnji i Gradu Užicu na saradnji.
Tekst je deo medijskog projekta “Upoznajmo turiste sa znamenitim Užičanima – Lica koja su oblikovala istoriju i kulturu grada”, koji je sufinansiran od Grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
