– Na visovima Zlatibora, iznad sela Jablanica, stoji spomenik na Cigli — tihi čuvar sećanja na hrabrost i žrtvu majora Vasilija Lukovića i njegovih saboraca iz 1914. godine. Ovaj kamenito-zidani memorijal nije samo istorijski znak, već mesto gde priroda, prošlost i umetnost pričaju zajedničku priču. Posetioci ovde mogu osetiti težinu borbe, snagu planine i trajnu vrednost ljudske hrabrosti, dok se sećanja prenose kroz generacije –
Na visovima iznad Jablanice, tamo gde se zlatiborska brda naglo lome i padaju u šumovite doline, nalazi se mesto koje ne privlači pažnju visinom ni monumentalnošću — ali privlači jednom drugom snagom, dubljom, onom koja se prenosi tiho, kao šapat zemlje. To je Cigla, ili kako je stariji svet zove, Bijela Glava, uzvišenje čije ime danas izgovaramo sa poštovanjem, ali i sa onim osećajem težine koji se javlja kada kročimo na tlo natopljeno istorijom.
Tu, na kamenitoj ivici planine, stoji spomen-obeležje posvećeno majoru Vasiliju Lukoviću i vojnicima njegovog bataljona koji su u leto 1914. godine stali u odbranu Srbije na samom početku Velikog rata. Nisu tu došli kao simboli, već kao ljudi — sinovi, braća, očevi — a otišli su kao deo zemlje na kojoj su pali.
Priča o jednom kamenu — i jednoj noći
Kažu da je noć nakon borbe bila tiša nego inače. Među stenama su ostali tragovi poginulih, a sabraća koji su preživeli, premoreni i zavijeni u maglu visokog avgustovskog jutra, odlučili su da ostave trag. U hladan, neposlušan kamen, bajonetima su urezali reči za svog komandanta, majora Lukovića, poruku kratku, ali večnu.
To nije bio spomenik. To je bio vapaj, gruba i pravedna rečenica uklesana rukama koje su još drhtale od bitke. Taj beleg, tamni svedok jednog jutra posle pakla, danas je srce čitavog spomen-kompleksa. Svi kasniji kamenovi, zidovi i ploče samo se nadovezuju na njega — kao da se celokupan prostor pokorava tom prvom, iskonskom obeležju.
Major Vasilije Luković
Istoričar užičkog Muzeja Radivoj Papić, autor knjige “Užička vojska i četvrti puk 1914.” pisao je o majoru Vasilija Lukovića.
Rođen u skromnoj, ali ponosnoj porodici, Vasilije je rano pokazao vojničku čast i hrabrost. Oficirsku školu završio je sa odličnim uspehom i već se pročuo po svojoj disciplinovanosti, ali i po tome što je vojnike smatrao svojom drugom porodicom. Govorili su da je „nosio čin, ali i srce čoveka koji stoji rame uz rame sa svojim ljudima“.
Kada je austrougarska vojska u leto 1914. krenula ka Drini, Luković je komandovao III bataljonom Četvrtog kadrovskog puka — jedinicom sastavljenom od momaka iz Užica, Čajetine, Priboja, Nove Varoši i Zlatibora. Oni su dobro znali zašto se bore: iza njih su ostajali domovi, majke, žene i deca; ispred njih neprijatelj koji je želeo da pregazi sve što voliš.
Bitka na Cigli bila je surova, prsa u prsa, u steni i drači. Neprijatelj je bio brojniji, bolje naoružan, ali srpski vojnici su imali ono neprocenjivo — volju. Luković je, videvši da se borbena linija lomi, lično poveo juriš, uz povik koji su prepričavali i decenijama kasnije:
„Za mnom, junaci! Ođasmo ovu zemlju ne damo!“
U naletu, metak ga je pogodio u grudni koš. Kažu da je i ranjen nastavio da komanduje, pokušavajući da ohrabri svoje vojnike. Umro je nekoliko trenutaka kasnije, na kamenu koji će kasnije postati simbol — mesto gde su njegovi ljudi bajonetima urezali prve tragove sećanja, prvi vojnički beleg na Cigli.
Smrću majora Lukovića bitka nije stala. Naprotiv — njegovi vojnici su uzviknuli: „Za majora! Za Srbiju!“ i jurišom potisnuli austrougarske trupe natrag prema Drini. Pobeda je odjeknula celim Zlatiborom, a Luković je postao legenda.
Danas, sto godina kasnije, spomenik na Cigli stoji poput tihog stražara nad dolinom. Njegov lik, isklesan u kamenu, ne gleda u daljinu — gleda u ljude koji dolaze, kao da poručuje da se junaštvo nikada ne zaboravlja. Tu se svake godine okupljaju potomci ratnika, đaci, planinari, turisti i poštovaoci istorije. U tišini planine, pred njegovim likom, svako se zapita šta znači ostaviti sebe za slobodu drugih.
Major Luković, junak sa Cigle, nije samo vojnik iz istorije — on je simbol onog najboljeg u nama.
Zemlju nije branio zato što je bila velika, već zato što je bila njegova.
Istorijski opis borbe na Cigli
Jutro nad Zlatiborom 1941. godine nije donelo mir, već napetinu koja se mogla osetiti u vazduhu kao pred veliki letnji pljusak. U dolinama je sve delovalo tiho, ali gore – na isturenom zlatiborskom visinskom prstenu – život se sužavao na šapat, na pogled, na uperenu cev. Cigla je tada bila jedna od ključnih kota: snažno uzvišenje, prirodna osmatračnica i ulazna kapija ka dubini planine, ka njenim zaseocima i linijama odstupanja.
Tu se našao major Dragiša Luković, čovek kojeg su do tada vojnici oslovljavali sa „gospodine majore“, ali koga su u tim danima počeli nazivati jednostavno – „naš Dragiša“. Sa njim su bili meštani, borci iz Užičkog kraja, ljudi koji su u borbu krenuli više iz uverenja nego iz vojne obuke. Okupator je potcenio njihov otpor – a upravo se ta greška pokazala presudnom.
Borba počinje
Nemci su prema Cigli napredovali u strogo formiranim kolonama, uvereni da je reč o tek još jednom selu koje će pasti bez otpora. Ali već prvi rafali sa uzvišenja poremetili su njihov tempo. Odjek na golim padinama bio je takav da se činilo da u borbi učestvuje više branilaca nego što ih je stvarno bilo. U istom trenutku Luković je prešao iz zaklona u zaklon, kretao se življe nego mnogi mlađi vojnici. Taj deo borbe kasnije će vojnici opisivati kao primer kako se hrabrost i hladnokrvnost ne uče – već rađaju sa čovekom.
Preokret
Borba je trajala dugo. Po neprijateljskim izveštajima, otpor je bio neočekivano jak, gotovo „neprimeren“ za tako mali položaj. Na Cigli nije bilo topova, nije bilo pojačanja, nije bilo načina da se obrani položaj u beskraj. Ali je bilo volje – i, kako su kasnije govorili borci – „tvrdog srpskog inata da se još jednom pokaže da planina nikada nije samo geografija, nego i karakter“.
U odlučujućem trenutku, kada su Nemci pokušali da potisnu branioce prema vrhu, Luković je predvodio poslednji juriš – ne da pobedi, već da kupi vreme onima koji su se povlačili dublje ka srcu Zlatibora. U tom naletu ranjen je smrtonosno. Prema predanju, nije dozvolio da ga nose, već je zahtevao da se povlačenje nastavi po planu. Njegova smrt ostala je obavijena mešavinom vojničke preciznosti i narodne legende.
Nakon borbe
Tek kada je borba utihnula, a okupator preuzeo kotu, postalo je jasno koliku su cenu platili da bi je osvojili. Na terenu su pronađeni tragovi žestokog otpora: ispresecane rovove, utvrđene položaje u grabovima i stenama, improvizovana mesta za municiju, prazne redenike i puške o koje se već uhvatio prvi zlatiborski mraz. Sve je govorilo da se tu nije branio samo položaj – već ideja.
U danima koji su sledili, priče o borbi na Cigli širile su se selima brže od vesti. Ljudi su govorili o majoru Lukoviću kao o oficiru koji je do kraja ostao na prvoj liniji. Te priče prenele su se kasnije na potomke, na sećanja, i konačno – na spomen-obeležje koje danas stoji kao tihi čuvar onoga što se dogodilo na tom uzvišenju.
Savremeno spomen-obeležje: kamen koji diše istoriju
Kada je došlo vreme da se mesto dostojno uredi, da se sećanje pretvori u vidljivo i trajno, posao je poveren vajaru Vladimiru Mitroviću, a u idejnom rešenju je učestvovao i užički slikar Radomir Vergović. Njegovo rešenje nije monumentalno u visini, ali jeste u istini.
Vukomir Božanić, predsednik TU „Jablanica“, je jedan od pokretača inicijative za postavljanje spomenika na Cigli.
– Koliko se zna ovo je u Srbiji prvi spomenik podignut u Velikom ratu i to u vreme Cerske bitke. U godini uoči 100-godišnjice odbrane Srbije pokrenuli smo inicijativu da beleg postane deo novog obeležja i da se uz oduživanje duga hrabrim braniocima granice, skida veo zaborava sa događaja na južnom delu Drinskog fronta – kaže Vukomir Božanić.
On dodaje da su tela poginulih tek 1939. godine sa grudobrana otadžbine preneta u spomen-crkvu u Priboju i selo Štrpci u opštini Rudo, a neki i u porodične grobnice.
– Posmrtne ostatke majora Lukovića (1881-1914) brat Teodosije, general, preneo je u portu crkve u rodnom Kniću u Šumadiji – kaže Božanić.
A o sudbini istorijskog kamena, prota Radovan Ćosić, koji je tri decenije služio u crkvi u Jablanici, kaže:
– Pri odlasku da svetim vodicu 1973. godine u vrzini, vidim crvenkasti kamen. Bio je licem okrenut zemlji. Očistim ga i snimim mojim starim fotoaparatom “smenom 8”. Pozvao sam prve komšije braću Milana i Gorčeta Vujića da kolicima prevezu spomenik u šupu. Tadašanja seoska organizacija SUBNOR-a bila je protiv vraćanja spomenika i uređenja mesta jer su se u natpisu pominjali kralj i otadžbina. Na grobno mesto je vraćen mnogo godina kasnije – svedočio je Ćosić.
Milan Stamatović, predsednik opštine Stamatović, kaže da je ovo sveto mesto.
– Ovo je sveto mesto, a sveto mesto jeste svako mesto gde su naši junaci ginuli i ostavljali svoje kosti, a ovde imamo primer gde su naši sunarodnici, sugrađani, obični ljudi,branili položaje, branili Srbiju, branili ogadžbinu i nama ostavili duboke poruke koje su napisane na ovom spomen obeležju – rekao je Stamatović.
Načelnik opštine Rudo, Dragoljub Bogdanović kaže da je poruka na spomeniku nešto što bi trebalo da se uči u vojnim školama.
– Natpis ispisan ovde na kamenu majora Vasilija Lukovića „ispunio si dužnost prema kralju i otadžbini, zavidimo ti, pozdravljamo porodicu“,je nešto što bi trebalo učiti u vojnim školama. Za mene kao oficira je više nego uzvišeni junački čin i odnos vojnika prema svom komandantu, kralju, otadžbini, narodu – rekao je Bogdanović.
Pukovnik u penziji Dragan Krsmanović kaže da su na ovom kamenom spomeniku u manje od 20 reči sačuvane četiri velike istine.
Etnolog i muzejsli savetnik Narodnog muzeja u Užicu Bosa Rosić je zajedno sa kolegom Savom Derikonjićem iz pribojskog muzeja istraživala događaj na ovom području, pa je tada izjavila:
– Utvrdili smo da je u ovoj krvavoj borbi među prvima hrabro stradao major Vasilije Luković, pogođen granatom. Ukupno je tu u ta dva dana poginulo 36 srpskih vojnika, a ranjen 71. Svi poginuli su sahranjeni na livadi usred Bijele glave, uz samu granicu sa srpske strane. Stradalo je i prilično Austrougara. Srpski vojnici su svom majoru sami podigli kameni beleg – govorila je Bosa Rosić.
Spomenik je zamišljem kao produžetak brda — kao nešto što nije doneto, već izniklo iz stene.
Novo uređenje i zvanično označavanje spomen-kompleksa desilo se u okviru aktivnosti oko stogodišnjice bitke (2014) i održavaju se proslave i sećanja i kasnije. Spomenik je izveden od autohtonog kamena (lokalni kamen), u obliku potpornih zidova „kiklopskog sloga“ sa centralno ugrađenim kamenom-samcem koji sadrži natpis (kamen-beleg). Idejno rešenje opisuje i motiv kamene šajkače i vojničke čuture iz koje ističe voda – simbolike izvora života.
U spomenik je uklesan kamen-beleg sa natpisom (epitaf isklesan bajonetima nakon bitke je sačuvan i istaknut u kompoziciji). Na spomeniku se nalazi nadgrobna ploča sa uklesanim na metalnoj ploči 37 imena palih boraca sa tog bojišta. Sve se nalazi u uređenom prostoru za okupljanje i polaganje venaza nazvan Park prijateljstva. U planu je i spomen-dom kao dalji deo kompleksa.
Koncept spomenika naglašava lokalnu memoriju i povezivanje opština kroz zajednička sećanja i saborе sećanja. Spomen-kompleks služi i kao mesto godišnjih memorijalnih okupljanja.
Zidovi spomenika su podignuti u kiklopskom slogu — velikim, neobrađenim blokovima kamena koji se uklapaju kao da ih je priroda sama namestila. Nema sjaja, nema ukrasa; samo sirova suština prostora. U toj arhitekturi oseća se veza sa starim zadrugarskim dvorištima i kamenim temeljima brvnara koje su odolevale vekovima. To je jezik naroda — čvrst, jednostavan, trajan.
Jedan od najupečatljivijih motiva jeste kamena šajkača, položen simbol srpske vojske, i čutura iz koje izvire tiha voda. Ona nije tek ukras — voda simbolizuje život koji teče i posle smrti, čistinu žrtve i povratak sećanju. Kaže se da dok voda teče, ime se ne zaboravlja.
Imena koja ne blede
Uz središnji beleg postavljena je ploča sa 37 imena palih boraca. Imena poređana bez razlike činova, roda ili imovinskog stanja — samo ljudi, mladići i domaćini koji su tog dana čuvali granicu zemlje. Mnogi od njih dolaze iz okolnih sela. Prezimena koja se mogu čuti i danas: isti glasovi, isti naglasci, iste porodice koje nose tiho, pritajeno ponosno sećanje na svoje pretke.
Kada se stoji pred tom pločom, lako je zamisliti liniju fronta: strmi useci, šuma koja se nadvija nad stenama, vojnike koji se kreću kroz maglu koja je na Cigli uvek malo gušća nego drugde.
Prostor kao svedok
Sam plato oko spomenika uređen je skromno, ali smisleno. Dovoljno širok da primi narod na godišnjim okupljanjima, a opet dovoljno intiman da posetiocu ostavi prostor da se zadrži u tišini. Pogled puca ka zlatiborskim visovima, ali najviše govori tišina.
Tu tišina nije praznina — ona je glas. Glas jednog bataljona koji više ne govori, osim kroz kamen.
Major Vasilije Luković — lice jedne žrtve
U sredini te priče stoji lik majora Lukovića. oficir poznat po tihoj hrabrosti i po tome što je uvek bio sa svojim vojnicima — ne ispred njih, ne iza njih, nego među njima. Zato je beleg posvećen njemu tako ozbiljan i ličan. Zato su bajoneti tog jutra ispisivali ne samo dužnost, već i ljubav saboraca prema svom komandantu.
Zašto je Cigla i danas sveto mesto
Spomenik na Cigli nije samo istorijski znak, niti turistička tačka na mapi. On je mesto gde se oseća unutrašnji mir, ali i težina prošlosti. Mesto na kojem se posetioci retko smeju glasno, jer prostor kao da sam traži tišinu i poštovanje.
Ovo je jedan od onih kutaka Srbije u kojem se prošlost ne čita iz knjiga — ona se oseća pod nogama, u vetru, u mirisu zemlje.
A major Luković i njegovi vojnici nisu samo imena izrezbarena u kamenu. Oni su deo pejzaža, deo uspomene koju Zlatibor čuva možda snažnije nego ijedna knjiga.
NARODNI SABOR NA CIGLI
Zlatiborci se ponose što je Cigla jedno od retkih mesta u okrugu gde se na narodnom saboru odaju počasti junacima Velikog rata. Od 2014. godine, u nedelju po Gospođindanu, na hodočašće i pomen dolaze i komšije iz Limske doline, a i Šumadinci.
Istorijska analiza bitke na Cigli (avgust 1914.)
Prema podacima do kojih smo došli istraživanjem u Istoirjskom arhivu Užice i Narodnom muzeju došli smo do sledećih podataka o bitki na Cigli.
Kada je Austro-Ugarska izvršila napad na Kraljevinu Srbiju u julu 1914, borbe su se ubrzo skoncentrisale na području Podrinja — od Loznice, preko Bajine Bašte i Višegrada, do kanjona Drine i planinskih prevoja Zlatibora. Taj prostor postaje mesto najžešćih sukoba jer je neprijatelj pokušavao da probije odbranu i ovlada komunikacijama koje su vodile ka Užicu i dalje prema srcu Srbije.
Cigla, uzvišenje iznad Jablanice, bila je strateška tačka: dominira pogledom na dolinu, kontroliše prolazne puteve i prirodan je bedem između istočne Bosne i Zlatibora.
Na srpskoj strani branili su se pripadnici Limskog odreda, delovi užičke vojske, lokalni dobrovoljci, III bataljon 4. kadrovskog puka, pod komandom majora Vasilija Lukovića.
Austrougarske snage pokušavale su da se probiju preko Jablanice i pređu prema Sirogojnu i Zlatiboru, verujući da će iznenaditi srpsku odbranu.
Bitka na Cigli bila je krvava i prsa u prsa, vođena u planinskim uslovima, uz veliku upotrebu bajoneta, što je retkost u modernom ratu.
Prema svedočenjima, borba se vodila „do poslednjeg daha“, pa i danas meštani pričaju o rovovima, zaklonima i jurišima koji su trajali danima. U jednoj od završnih faza borbe poginuo je major Vasilije Luković, koji je lično poveo bataljon u juriš nastojeći da vrati položaj. Njegova smrt ostala je simbol junaštva i požrtvovanja.
Srpska vojska uspela je da odbije neprijatelja i spreči prodor ka Zlatiboru. Austro-Ugarska je imala velike gubitke i povukla se prema Drini. Položaji na Cigli ostali su pod srpskom kontrolom tokom celog kasnijeg perioda Drinske operacije.
Istorijski značaj: Bitka je bila deo šireg niza uspeha srpske vojske koji će kulminirati Cerskom i Kolubarskom bitkom. Na lokalnom nivou, Cigla je ostala simbol odbrane Zlatibora i Užičkog kraja.
MI PREDLAŽEMO
Kao deo našeg projekta „U slavu predaka“ kao turističko udruženje predlažemo opštini Čajetina i TO Zlatibor da se uradi „Turistička ruta – Putem junaka sa cigle“.
- Polazna tačka bi bio centar sela Jablanica – dom kulture. Tu bi počela priča o bitki na Cigli. Na tabli (koja može biti deo projekta) prikazuje se kratka hronologija događaja iz 1914. godine: kretanje srpske vojske, pravac austrougarskog napada i lokalni svedoci događaja. Posle 1,5 km asfalta skrenulo bi se na makadam koji vodi za Ciglu.
- Uspon prema Cigli – „Staza sećanja“ – tu blagi uspon i makadamska staza u dužini od 800 metara vodi ka uzvišenju i vidikovcu Bijela glava. Usput se mogu postaviti: table sa ličnim pričama vojnika iz kraja, QR kodovi koji vode na napravljeni digitalni sadržaj, skice rovova i položaja iz 1914. Turisti mogu čuti audio vodič: rekonstrukcija poziva u juriš majora Lukovića, vojničke pesme i priče potomaka iz Jablanice.
3) Vidikovac „Bijela Glava“ – mesto sa kojeg se vidi ceo predeo na kojem se vodila bitka.
Ovde se postavlja panoramska mapa: pravac austrougarskog napredovanja, linija srpske odbrane, lokacija pada majora Lukovića, obližnja sela koja su učestvovala u odbrani. Za turiste, ovo je idealno mesto za fotografije i kratki predah.
4) Spomen-kompleks na Cigli – centralna tačka rute – Srce cele rute. Tu se nalaze: spomenik majoru Vasiliju Lukoviću, „kamen-bajonet“ – beleg koji su vojnici urezali nakon bitke, Park prijateljstva – uređen prostor za skupove, memorijalne klupe koje nose imena poginulih ratnika iz Užičkog, Zlatiborskog i Zlatarskog kraja. Ovde se organizuju sabori sećanja, parastosi i memorijalni marševi. Od Vidikovca do Spomen kompleksa dužina je oko 200 metara.
5) Povratak alternativnom rutom kroz šumu – „Staza Limskog odreda“ – Povratak se vrši laganom kružnom stazom kroz četinarsku šumu. Staza je obeležena drvenim oznakama i kratkim istorijskim fragmentima urezanim u metalne table. Na nekoliko tačaka postoje rekonstrukcije: zaklona za vojnike, ratnih staza, improvizovanih rovova. Kružna staza bi bila dužine oko 1,3 km.
Autor: LZS
Zahvaljujemo se na saradnji TU „Jablanica“, Biblioteci „Ljubiša R. Đenić“ u Čajetina, Opštini Čajetina, TO Zlatibor, Kulturnom centru Zlatibor.
Tekst je deo medijskog projekta “U SLAVU PREDAKA” koji je sufinansiran od Opštine Čajetina. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
