Užice, smešteno između planina, reka i vekovne borbe za slobodu, iznedrilo je mnoge znamenite ljude – vojnike, pesnike, učitelje, prvake i umetnike. Među njima, posebno mesto zauzima Mihailo Milovanović (1879–1915), slikar čije ime nosi tišinu prošlih vremena, ali i snagu jednog prostora uvek raspetog između stradanja i prkosa.
Rođen u Gubinom dolu, a život proveo u Gostinici, bio je okružen sirovom, ali snažnom lepotom zapadnosrpskog pejzaža. Brda koja se spuštaju niz Đetinju, kamene kuće, užičke kaldrme, narod u nošnjama, teški, a dostojanstveni pogledi ljudi — sve je to nesvesno urezivao u sebe kao budući umetnički motiv. Iako se u njegovim delima ne pojavljuju često pejzaži rodnog kraja u doslovnom smislu, njihov duh postoji u svakom njegovom potezu – u ozbiljnosti portreta, u dubokim pogledima, u melanholičnoj tišini boja.
– Rođen je u uslovima ekstremnog siromaštva, veoma teškog i tegobnog detinjstva, toliko teškog da je kao dete od 15 godina odlučio da ode od kuće, da na nekom drugom mestu potraži svoje mesto pod suncem. Taj put ga je vodio od Valjeva do Beograda, pa preko Minhena gde je završio Umetničku akademiju, do Praga gde je otvorio sopstveni atelje, stekao prijatelje, društvenu afirmaciju i upoznao veoma važnu osobu za njegov budući život – kaže Gordana Lazić, istoričarka umetnosti, koja dobro poznaje rad i dela Mihaila Milovanovića.
Ona je dodala da dva Balkanska i Prvi svetski rat prekinuli su doba uspeha, uključili Milovanovićeva u epopeju sjajne srpske vojske gde je kao ratni slikar dao svoj veliki doprinos. Ponovo je usledila krajnost, što se ponavlja u njegovom životu.
– Međuratni period bio je obeležen jednom porodičnom srećom, harmonijom i plodonosnim profesionalnim životom u čemu je uglavnom uživao u svom rodnom selu. Kraj života Mihaila Milovanovića obeležen je tragičnim i gotovo besmislenim događajem. Kao čovek koji je dokazao svoje herojstvo i patriotizam nebrojeno puta, biva proglašen izdajnikom – podsetila je Lazić.
U Mihailovim sačuvanim pismima i nekim dokumentima, Mihailo je uvek navodio: Mihailo Milovanović iz Ribaševine kod Užica. Imao je još sedmoro braće i sestara. Njagovo detinjstvo je bilo dosta teško, otac je umro 1888. godine, a majka Nikolija se preudala 1891. godine za Petka Pantića iz Ribaševine i dovela ga na svoje imanje. Mihailo je bio prinuđen da posle završenog drugog razreda osnovne škole, koju je pohađao u Кaranu, napusti dalje školovanje. Služio je kod seoskog gazde, da bi odužio neke majčine dugove. Tri do četiri godine služio je u kafani kod Vojina Đokića u Ribaševini. Кada mu je sve to dojadilo, napustio je selo i sa rabadžijom otišao u Valjevo i završio kamenorezački zanat. U Valjevu je počeo da slika, piše pesme i u lokalnom listu „Podgorje“ ih objavljivao. Posle odsluženja vojske, početkom 20. veka, napustio je Valjevo i otišao u Beograd. Bez uspeha je pokušao da se upiše u Srpsku slikarsku crtačku školu, pa je, kao samouki umetnik, radio portrete pojedinim ličnostima i od toga se izdržavao. Potom je 1904. godine otišao u Nemačku, u Minhen, koji je tada bio jedna od kulturnih prestonica Evrope. Posle jednogodišnjeg besplatnog školovanja u slikarskoj školi Slovenca Antona Ažbea, uspeo je da naredne godine položi prijemni ispit na Likovnoj akademiji, koju je uspešno završio 1909. godine.
Mihailo Milovanović je prvi akademski slikar užičkog kraja, predstavnik minhenske škole u srpskom slikarstvu, najistaknutiji ratni slikar vrhovne komande srpske vojske u oslobodilačkim ratovima 1912-1918. godine. S obzirom da je izučio kamenorezački zanat, bio je dobar i vajar. Pored mnogih spomenika i radova, njegova delo je i spomenik na Кrfu, podignut u slavu palih boraca Drinske divizije.
Bio je odličan guslar i pevač, učestvovao u mnogim nacionalnim manifestacijama. Iza sebe je ostavio i roman u rukopisu „Lendina vodenica“. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu, a u Užicu je osnivač akcionarskog društva „Zlatibor“ za razvoj i unapređenje Zlatibora i prvi predsednik Upravnog odbora. Jedan je od utemeljivača Udruženja Užičana u Beogradu.
Od zarađenog novca u Ribaševini je podigao modernu kuću, u narodu poznata „Vila Milanovića“. Tu je živeo sve do jeseni 1941. godine sa svojom ženom. U kući je imao veliki atelje i u to vreme nastale su slike velikog formata, na nacionalne teme. U toku 1932. godine na konkursu grada Beograda dobio je nagradu za sliku „Noćna borba na Dunavu 1915. godine“. Posle toga je imao dosta izložbi.
Njagov život je prekinut 28. novembra 1941. godine, kada su ga streljali partizani zbog optužbi, koje nikada nisu dokazane, da je bio engleski špijun, petokolonaš i narodni neprijatelj. A Mihailo je bio veliki rodoljub i patriota. Za Srbiju je ratovao u tri rata, spašavao je ljude od okupatora, među kojima i komuniste, jer je odlično govorio nemački jezik. Na Likovnoj akademiji u Minhenu zajedno je studirao slikarstvo sa ocem pukovnika Štokhauzena, koji je igrom slučaja, bio nemački komandant u Užicu 1941. godine. Na jednom partizanskom zboru Mihailo se javno zalagao za zajedničku borbu protiv okupatora, a protiv bratoubilačke borbe, pozivajući partizane i četnike na saradnju i toleranciju.
REHABILITACIJA I LEGAT
Zahtev za njegovu rehabilitaciju podneo je užički publicista Đorđe Pilčević, koji je pre nekoliko godina napisao veliku monografiju o slikaru Milovanoviću.
“Sud je utvrdio da je Milovanović lišen života kao žrtva progona i nasilja iz političkih i ideoloških razloga”, pisalo je u konačnoj presudi, donetoj 2007. Godine.
U užičkom Muzeju, gde je legat slikara Milovanovića, njegovim potomcima je predato sudsko rešenje o rehabilitaciji. Unuka Katarina Marić bila je vrlo uzbuđena stojeći pored dedine slike “zadušnice”:
– Ja ga najviše pamtim od sve dece i kako su strašno živeli pod senkom njegove smrti. Moja baka je svake godine na dan njegove smrti kačila ’zadušnice’, nisu bile uramljene nego ih je stavljala na zid i zvala je prijatelje na večeru. Ostala je bez ičega, nikakav prihod nije imala, strašno im je bilo. Nismo verovali da ćemo ovo da doživimo – rekla je tada Katarina Marić.
Prisutan je bio i unuk Milosav Tošić:
– To je velika stvar za našu porodicu i u Beogradu i u Užicu, pošto imamo veliku familiju ovde u Užicu. Ovaj dan smo čekali, šta da vam kažem – hvala vam puno – rekao je Milosav Tošić.
U Narodnom muzeju postoji Legat posvećen Mihailu Milovanoviću.
– Legat Mihaila Milovanovića u Narodnom muzeju je uspostavljen 2003. godine. Fond Legata stvoren je otkupom i poklonom umetnikovog sina Momčila Milovanovića i drugih darodavaca, a deo predmeta je iz zbirki Narodnog muzeja Užice. Legat prezentuje umetničku i ličnu zaostavštinu Mihaila Milovanovića, prvog akademskog slikara iz užičkog kraja, ratnog slikara u oslobodilačkim ratovima Srbije 1912–1918. godine i skulptora – kaže Slavica Stefanović, direktorka Narodnog muzeja u Užicu.
Postavka Legata je rekonstruisana 2020. godine. Tada su podsetili da je Mihailo Milovanović je bio i zvanični slikar Vrhovne komande Vojske Srbije u Prvom svetskom ratu. Slikao je portrete kralja, prestolonaslednika, srpskih vojvoda, vojnika i u to vreme bio je jedan od najznačajnih slikara..
U tom prostoru od 160 kvadrata nalazi se 29 slika ovog umetnika. Pored toga izložen je deo nameštaja Milovanovićeve vile u užičkom selu Tuk (koja je potpuno ruinirana), klavir Mihailove supruge, pisma kojima su se dopisivali, knjige iz njihove lične biblioteke… Legat je počeo sa slikama koje su poklonjene od Milovanovićevog sina, a u međuvremenu Muzej i Grad Užice uz dosta napora i dinamike došli do 12 novih slika. Dve slike su kupljene na aukciji i deset direktno od unuka Mihaila Milovanovića, koji nosi njegovo ime i živi u Atini. Te dve slike su dva ulja na platnu “Pralje“ i ”Kuća na planini“. Obe slike, dimenzija 80 sa 60 centimetara, plaćene su 5.200 evra. Kupljene su na beogradskoj aukcijskoj kući Madlart, vlasništvo kompanije Cepter, i to je urađeno tajno, jer da je bila obnarodovana zainteresovanost, Grad bi morao da plati znatno veći iznos. Slike su tu stigle iz Nemačke. Urađene su manje konzervatorske intervencije.
Za formiranje i muzeološku prezentaciju Legata slikara Mihaila Milovanovića Narodnom muzeju Užice 2004. godine dodeljena je nagrada Muzejskog društva Srbije „Mihailo Valtrović”.
O delima Mihaila Milovanovića govorila je i umetnica Katarina Dogandžić Mićunović, koja je i autorka izložbe o užičkom slikaru.
– Među najboljim Mihailovim slikama su portreti vojvoda i generala, koje je on radio za Vojno ministarstvo po porudžbini. Pored toga što su dokumentarno svedočanstvo rata, one su izvanredne likovne studije. Tu je i niz građanskih portreta koji su posebno zanimljivi jer predstavljaju kako se građanska klasa menjala tokom 20-30 godina. Od trgovaca koji se još uvek „nose po turski“, do modernih predratnih vremena građanske klase. To se vidi na portretima njegovih članova porodice i bliskih prijatelja, koji su opet rađeni na jedan poseban način – kaže Katarina Dogandžić Mićunović i dodala da je “portret u prvom planu realistička predstava poručioca portreta, ali u pozadinama slika su savršene male studije rađene modernim likovnim jezikom, pa se na jednom portretu nalazi mnogo toga i mnogo više od samog portretisanog lika.
Slikarov opus čini oko 150 sačuvanih slika, dok su neke stradale u ratovima. Njagove slike danas se nalaze u Vojnom muzeju, u Muzeju grada Beograda, u Muzeju savremene umetnosti i Narodnom muzeju u Beogradu, u Muzeju u Valjevu, u Muzeju Matice srpske u Novom Sadu, u užičkom muzeju, u privatnim kolekcijama.
OBNOVA KOLONIJE I VILE MIHAILOVIĆA
O tome šta je navelo Milovanovića da se vrati u Ribaševinu, sada pokojni užički novinar i publicista Đorđe Pilčević , pisao je da se ne zna razlog zašto je voleo više Ribaševinu od svoje rodne Gostinice. Pored slikarstva, Milovanović je bio poznati vajar.
– Mihailo Milovanović je od 1926. do 1929. godine sa porodicom živeo u Mladenovcu i za to vreme je uradio spomenik od mermera, visok 4 m poginulim ratnicima Mladenovca 1912 – 1918. i tada je svečano otkriven. Tom otkrivanju spomenika prisustvovali su kralj Aleksandar i kraljica Marija. Posle ovog spomenika, na zahtev opštine i crkvene opštine Mladenovac, u crkvi je uradio ikonostas od mermera, koji je retkost, jer je retkost da se ikonostas u pravoslavnim crkvama radi od mermera. Potom je uradio kompletnu dekoraciju crkve, freske i ostalog. Posle Mladenovca, 1930. godine vratio se u Ribaševinu, gde je napravio svoju kuću sa velikim ateljeom. On je tu uživao sa svojom porodicom. On je bio Solunac, a u Ribaševini, Gostinici i Кaranu je bilo dosta Solunaca. Uveče su se često okupljali kod njega, on je svirao gusle (znao je odlično da ih svira) i svi su pevali. Tokom noći to se čulo u celoj dolini. I njegova žena Vala, Čehinja, svirala je klavir, pa se pevalo. To je bila jedna od retkih kuća u zapadnoj Srbiji koja je imala klavir. Ona ga je donela iz Praga – ispričao je Pilčević jednom prilikom delić iz života Milovanovića.
O tome koliko komunistička vlast nije volela da se govori o Mihailu Milovanoviću, govori i podatak da se njegovo ime nije nigde spominjalo, a njegove slike se nisu nigde izlagale sve do devedestih. Početkom devedestih Užičani su počeli da pišu o Mihailu. Dobrivoje Borčić i КPZ (Borčić je bio direktor КPZ), u oktobru 1997. godine objavio je roman „Lendina vodenica“ od Mihaila Milovanovića, koji je posle 56 godina od nastajanja ugledao svetlost dana. Naredne 1998. godine, kada je КPZ promenilo ime u ART (preduzeće za kulturu i bioskop), ART je objavio monografiju publiciste Đorđa Pilčevića „Akademski slikar Mihalo Milovanović, život i delo 1897–1941.“. U toku 2001. godine preduzeće ART i Narodni muzej u Beogradu objavili su umetničku monografiju „Mihailo Milovanović“, koju je napisao istoričar umetnosti dr Mićo Joavnović iz Beograda. Posle te monografije, u parku ispred Doma vojske, a danas Gradskog kulturnog centra, svečano je otkrivena spomen bista Mihaila Milovanovića, rad akademskog vajara Branka Tijanića. Zatim je održana retrospektivna izložba slika i to prvi put u Narodnom muzeju u Beogradu, a potom u Užicu. U kabinetu gradonačelnika se nalazi Milovanovićeva slika „Moba“, velikog formata. Valjda da ta slika svakog gradonačelnika podseti na ime Mihaila Milovanovića.
U Ribaševini je nekoliko godina Milica Čolić Šica, amaterska slikarka, organizovala likovnu koloniju i okupljala slikare. Sve je obnovljeno ove godine, u godini kada je Užice postalo Prestonica kulture Srbije. U Jokanovića kući održana je posle dužeg vremena prva Likovna kolonija posvećene akademskom sikaru Mihailu Milovanoviću. Učestvovali su domaći i nekoliko umetnika iz Rusije.
– Ova kolonija ima za cilj promociju i dalje unapređenje likovne umetnosti u gradu, a posebnom je čini to što je posvećena jednom od naših najvećih umetnika, akademskom slikaru Mihailu Milovanoviću. Svi se nadamo da će naredne godine ova kolonija biti organizovana u Vili Mihaila Milovanovića u Ribaševini, gde su u okviru projekta Užice, prestonica kulture Srbije krenuli radovi na izgradnji replike njegove kuće. Uz podršku grada i umetnika sigurno je da će kolonija postati tradicionalna i dugo trajati, a sva dela koja na njoj nastanu činiće značajan slikarski legat – rekao je Branko Popović, član Gradskog veća.
Idejni tvorac i organizator kolonije, slikarka Miljana Drašković, rekla je da je ova ideja postojala već nekoliko godina,
– Ideja o ovoj koloniji koja je nedeostajala gradu postoji već 5, 6 godina i nekako se ove godine i u ovom trenutku začinje nešto što mislim da će imati viši smisao za likovnu umetnost u gradu uz poseban pijetet našem velikom slikaru Mihailu Milovanoviću. Želim da zahvalim ljudima u gradu koji su prepoznali ideju, partnerima, Narodnom muzeju, Narodnoj biblioteci, Gradskom kulturnom centru i Umetničkoj školi Užice, jer bez njih ne bi bilo moguće sve ovo realizovati – rekla je Miljana Drašković.
Na veliku sreću i radost Užičana i svih poštovaoca lika i dela Mihaila Milovanovića, počela je obnova potpuno ruinirana Vila Mihaila Milovanovića. Radove u Ribaševini je obišao ministar kulture Republike Srbije Nikola Selaković.
– Na ovaj način je ispravljena istorijska nepravda prema jednom od najdarovitijih i najvećih slikara međuratne epohe u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji a pre toga i pitomcu, odnosno stipendisti Kraljevine Srbije. Mihailo Milovanović je čovek koji je svojim umetničkim opusom ozbiljno zadužio srpski rod, kao i da je to čovek koji je doživeo ozbiljnu veliku istorijsku nepravdu. Vilu je podigao 1930. godine po svojoj meri, po svojim nacrtima, a u ovom objektu bio njegov umetnički atelje – rekao je ministar Selaković.
On je podsetio na život užičkog slikara.
– Dok su nas decenijama učili o slavi i časti onoga što se zvalo Užička republika, izbegavali su da pričaju o onome što su bile neizbrisive i neuništive mrlje na toj tvorevini. Jedna od najvećih mrlja jeste bila tragična smrt ne samo Mihajla Milovanovića, jer je najre Milovanović paradigma žrtve te Republike koja je stradala zbog ljudske zavisti, koja je stradala zbog ljudske zlobe, koja je stradala zbog toga što mu se nije oprostilo što je spasavao od nemačkog okupatora zarobljene članove porodica pojedinih Užičana i nije mu se oprostila njegova umetnička prošlost i činjenica da je bio najpoznatiji slikar srpske vrhovne komande u toku Prvog svetskog rata – pojasnio je Selaković.
Ministar je rekao da „kao što nismo odustali od toga da započnemo ove radove, tako nećemo odustati dok ih ne završimo i dok naredne, odnedavno započete, umetničke kolonije Mihailu Milovanoviću u čast ne budemo održavali upravo ovde”.
Selaković je ukazao da obnova vile Mihaila Milovanovića ima svoju dimenziju u oblasti zaštite kulturnog nasleđa i u promociji savremenog stvaralaštva, ali da na prvom mestu ima jednu ozbiljnu moralnu dimenziju današnje generacije i svih budućih generacija prema ličnosti čoveka koji je bio izbrisan iz sećanja, koji je doživeo najgoru kaznu – zaborav i brisanje iz istorije.
Mihailo Milovanović je više od zaboravljenog slikara. On je lice Užica sa početka 20. veka. On je pogled jednog naroda uoči velikog stradanja. On je boja istorije, zabeležena na platnu, ali i u kamenu, vodi i vazduhu zapadne Srbije.
Njegova priča ne pripada samo galerijama – ona pripada ulicama Užica, tišini planina, sećanju jednog kraja koji još uvek čuva svoje velikane, čak i kada to radi tiho.
Autor: LZS
Zahvaljujemo se Narodnom muzeju Užice na saradnji, Gradu Užicu, Ministarstvu kulture i umetnicima na saradnji.
Tekst je deo medijskog projekta “Upoznajmo turiste sa znamenitim Užičanima – Lica koja su oblikovala istoriju i kulturu grada”, koji je sufinansiran od Grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
