Istorijska znamenitost koja postaje sve atraktivnija kako domaćim, tako i stranim turistima je elektrana “Pod gradom”. Trenutno sa njom upravljaju Obnovljivi izvori energije (deo EPS-a) i nije dostupna za slobodnu posetu. Da bi se posetila prvo mora da se najavi poseta, pa ako se odobri može da se obiđe.
Užičani, ali i svi drugi koji bi rado obišli najstariju hidroelektranu u Srbiji, nadaju se da će njom uskoro rukovoditi Grad Užice i da će bez neke velike procedure moći da obiđu jednu od najznamenitijih atrakcija u gradu.
“Biće što biti ne može, sinuće viđelo iz rijeke“, ovo su zapisane reče proroka Mitra Tarabića, koji je ovo rekao juna 1868. godine na Žitnoj pijaci u Užicu. Tada malo začuđeni Užičani, ali posle 32 godine, shvatili su o čemu je Mitar govorio.
KAKO JE SVE POČELO?
Kad se u Užicu javila ideja da se koriste vodene snage Đetinje?
– Po zabeleženim podacima iz 19. veka, sve je krenulo od pekara koji su parnom mlinu u Čačku skupo plaćali brašno, pa su rešili da sagrade svoj parni mlin. Savet su potražili od svog zemljaka Stevana Čađevića, prvog inženjera među Užičanima, koji je u to vreme radio u Ministarstvu građevina Kraljevine Srbije – navode u TO Užice.
Istorijski arhiv u Užicu došao je u posed originalnog pisma iz 1908.godine. U njemu se užički pekar Miladin Radović žalio svom “pobratimu Blagoju” iz Tabanovića kod Požege, da je hidrocentrala njegova ideja, a da je za nju zasluge pobrala varošanska elita. On je taj koji se obratio inženjeru Čađeviću.
– “Verimi da je prvo od mene poteklo te je Užicu onako rano podignuta kidro električna centrala, a bog zna bi li se do sad to uradilo da to nije slučai nanio” – piše u pismu.
Čađević se saglasio sa idejom pekara i došao u Užice.
– “Bilo bi bogu plakati da krasna Đetinja džabe kroz Užice prolazi, kad se njeni padovi mogu upregnuti da posluže čovečanstvu. Ja vam predlažem da usvoite turbinu. Pomoću turbine okretaće se jedan francuski kamen, 42 cola u prečniku, tai će kamen samljeti za 24 sata 5.000 kila žita, tai će kamen za godinu dana, bože me prosti, samljeti svo žito koje rodi u okrugu užičkom za jedno ljeto. Turbina vam more još mlogo koje čega da radi, kao sečenje kamena, drva, pa i da proizvodi elektriku“- pisao je Čađević u pismu koje je dostavio užičkim varoškim ocima.
– Odgovor je bio zanimljiv. “Nikakav parni mlin! Uglja nemate, a parne mašine su sklone kvaru. Treba da sagradite mlin koji će goniti vodena turbina. Za pokretanje turbine imate vode u Đetinji više nego što vam treba!” Užički pekari su procenili da je podizanje industrijskog mlina skupa i neizvesna rabota i gradnju su odložili za neka bolja vremena. Đetinjom je proteklo dosta vode dok njena snaga nije počela da se koristi u industrijske svrhe. Zasluga za to pripala je užičkim tekstilcima – kažu u TO Užice.
TKAČI SU VIŠE IMALI SREĆE
A onda je sve počelo 1891. godine kada je ustanovljena Državna tkačka škola. Posle šest godina održan je narodni zbor i osnovano je Akcionarsko društvo za izgradnju tkačke fabrike. Za njenu izgradnju trebala je električna energija. Kada je 1898. godine profesor Velike škole i pionir elektrifikacije Đorđe Stanojević boravio u Užicu, obišao je klisuru Đetinje. Našao je da reka ima dovoljno snage da pokrene turbine za potrebe tkačkih razboja i osvetljenja grada. Tada je i definitivno odlučeno da se hidrocentrala izgradi. Kralj Aleksandar Obrenović je 15. maja 1899. godine postavio kamen temeljac mesinganim čekićem napravljenim specijalno za tu priliku, koji su čuva u Narodnom muzeju u Užicu. Hidroelektrana je napravljena po projektantu inženjera Aćima Stevovića iz Mokre Gore.
Tri “Simensova” generator vozom su iz Berlina stigla do Kragujevca, a do Užica je stigla zapregom koju je vuklo šest pari volova. Prema nekim pisanim tragovima gradnja i opremanje centrale koštala je 215.000 dinara u srebru. I danas se ti Simensovi generatori nalaze u centrali i potpuno su ispravni.
SINULI VIĐELO IZ REKE
I na kraljev rođendan, na Ilindan, 2. avgusta 1900. godine, lično je Aleksandar otvorio hidroelektranu. Već su montirane mašine, postavljeni direci, zategnute žice i sa nestrpeljenjem su Užičani čekali da “viđelo sine iz reke”. Ipak, tog dana malo je ljudi prisustvovalo toj ceremoniji, a kako hroničari tvrde, to je bilo zbog straha od struje. Zagorka Milićević, kustos Narodnog muzeja Užice, kaže:
– Ljudi u to vreme su znali za lučane lampe koje su osvetljavale grad, a sama struja bila je za njih nešto nepoznato i opasno. Pitali su se kako je moguće da se spoje vatra i voda i da zajedno prođu kroz tavan a da se kuća ne zapali – kaže Milićević.
O puštanju u rad elektrane pisao je Aleksandar Lale Milosavljević u svojoj knkizi “Pod đavoljom stenom grad”. On je opisao da su te večeri stanovnici Užica bili podeljeni u dva tabora: one koji su bili na ulici i čekali to čudo i one koji su se krili u svojim kućnim podrumima od straha.
– Čudo od svetlosti se dogodi, a Užičani preživeše, pa se počeše zanavek opraštati od lojanica i luča, jedine svetlosti kada dan gasne – naveo je Milosavljević u svojoj knjizi.
O tom dogođaju pisao je i Ljubomir Simović u knjizi “Užice sa vramana”.
– Energija iz ove centrale upalila je, te avgustovske večeri, prve sijalice u užičkim kućama. Jedan umorni Trnavac, vraćajući se u sumrak iz Užica u Trnavu, prekrstio se kada je video da na Carini izgreva četvrtast mesec – piše Simović.
SUDBINA HE “POD GRADOM”
– Tokom Prvog i Drugog svetskog rata hidroelektrana je radila pod upravom okupatora. Godine 1973. prilikom izgradnje pruge Beograd – Bar jaz za dovod vode je zatrpan, a rad hidroelektrane prekinut. Zgrada hidroelektrane i njena neposredna okolina proglašeni su za kulturno dobro od velikog značaja 14. jula 1977. godine. Rekonstruisana je 1990. i 2000. godine, a od 2009. godine je dostupna posetiocima. Za proslavu stogodišnjice od izgradnje, Centrala je potpuno obnovljena i na Ilindan 2000.godine opet osposobljena za rad – navode u Narodnom muzeju Užice.
Stare Simensove mašine ponovo proizvode struju. U ovom lepom zdanju je Muzej tehnike. Danas HE može da proizvodi struju zahvaljujući dodatom agregatu koji je smešten u dograđeni deo mašinske zgrade. Njena snaga je je 1,7 kilovat časova električne energije, dovoljno za uličnu rasvetu. Pali se samo prilikom poseta stranih delegacija ili stručnih ekskurzija. U krugu hidroelektrane “Pod gradom” nalazi se spomen-bista Nikole Tesle.
Kada je bio jubilej 120 godina, Narodni muzej Užice izdao je monografiju “Aćim Stevović – život i delo”, autora Ilije Misailovića.
Autor: LZS
Zahvaljujemo se TO Užice i Narodnom muzeju Užice na saradnji
Tekst je deo medijskog projekta “Kroz istoriju do budućih turista” koji je sufinansiran od Grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
