Postoje sudbine koje više liče na filmski scenario nego na stvarni život. Sudbine koje se, i pre nego što se pretoče u knjige ili filmove, oblikuju između ratova, granica, jezika i svetova. Takva je i sudbina Stiva Tešića (Stojana Tešića), rođenog 1942. godine u Užicu, u vihoru Drugog svetskog rata i godinama koje nisu bile ni nimalo blage ni pravedne prema detinjstvu. Njegovi roditelji, otac Radiša (1907 – 1960) i majka Gospava (1914-2013), doselili su se u Užice tri godine pre Stojanovog rođenja.
Užice, tada ponosni i ranjeni grad, bilo je njegovo prvo sećanje, iako maglovito, gotovo nestvarno – urezano više kroz porodične priče nego kroz lično pamćenje. Ali, baš kao što reke pamte svoje izvore, i čovek često nosi u sebi pejzaž svog porekla, čak i kada ga napusti zauvek. Taj nevidljivi, ali snažni spona, između srca i rodne zemlje, pratio je Stiva čitavog života.
– Sa 14 godina zajedno sa porodicom odlazi u Sjedinjene Američke Države, zemlju novih početaka, velikih mogućnosti. Stivov otac Radiša, blag čovek, daleko od svake ideologije, bio je intendant u kraljevoj vojsci. Morao je 1944. godine iz Užica prvo u Englesku, pa u Ameriku zbog straha od komunističke odmazde – govori pisac i novinar Zoran Jeremić, autor knjige “Život i tri drame”, jedine u Srbiji objavljene o kultnom dramskom piscu i scenaristi.
Stojanov deda po ocu, Svetozar, bio je učesnik Prvog svetskog rata i nosilac Karađorđeve zvezde sa zlatnim mačevima. Otac Radiša je bio narednik pri štabu IV pešadijskog puka „Stevan Nemanja“. Posle kapitulacije 1941. pristupio je Državnoj straži generala Milana Nedića, zbog čega je 1944. emigrirao najpre u Englesku, a potom u Ameriku.
Zajedno sa majkom Gojom, kako su je zvali, i sestrom Nađom, otišao je kod oca u Ameriku. Međutim, bio je još jedno dete među hiljadama emigranata — stranog naglaska, drugačijeg imena, sa prošlošću koju je teško objasniti, zapisati i razumeti. Ali upravo u toj tišini i razlici, u toj potrebi da pronađe svoje mesto u svetu, rađao se pisac.
Tešić je u mladosti bio sportista. Bavljenje rvanjem i biciklizmom naučilo ga je disciplini, izdržljivosti, padu i ustajanju – simbolima koji će kasnije ispuniti i njegove rečenice. Studirao na Univerzitetu u Indijani gde je diplomirao, a svoj diplomski rad je završio na Univerzitetu Kolumbija, gde je napisao svoje prve komade.
Njegov talenat ubrzo izlazi iz okvira studentskih klupa i postaje prepoznat na mnogo širem planu.
Svetsku slavu je stekao 1979. godine, kada osvaja Oskara za scenario filma “Breaking Away” (u prevodu: “Odlazeći / Bekstvo / Oslobađanje” – u našim krajevima poznat i kao „Pobeg“ / „Odbegli“ / „U potrazi za oslobođenjem“). Film govori o mladima, o identitetu, o snovima, o pripadanju i nepripadanju – temama koje su, bez sumnje, bile duboko utkane u njegov lični život.
Paradoks sudbine je u tome što je upravo čovek koji je ostavio svoju domovinu postao jedan od najjačih glasova priče o izgubljenom domu, o nostalgiji i o potrazi za sobom. Stiv Tešić nije pisao samo scenarije — on je pisao tragove sopstvene duše rasute između dva kontinenta.
– Pored filma, značajna je i njegova književna karijera. Roman “Karoo” postaje kultno delo američke književnosti, brutalno iskren, mračan, ali nadasve ljudski prikaz praznine savremenog čoveka. Njegovi likovi često se gube u svetu bogatstva, slave, zavisnosti i otuđenosti — kao da autor kroz njih pokušava da pronađe lek za unutrašnji nemir koji nikada nije napustio dečaka iz Užica – kaže naš sagovornik.
Roman „Karo“ je ponovo štampan, a izdavač je Narodna biblioteka Užice. Kako je rekla direktorka biblioteke Dušica Murić, „na taj način smo odali zasluženu počast umetniku, poreklom iz Užica i pružila mogućnost domaćim čitaocima da se upoznaju sa delom kojim su oduševljeni čitaoci i književna kritika širom sveta“.
– Roman, koji je Tešić napisao neposredno pred svoju smrt, objavljen je 1998. godine. Do sada je štampan u 35 izdanja i, osim na engleskom, objavljen je na pet jezika (španski, italijanski, nemački, francuski, holandski). Američki The New York Times ga je 1998. godine proglasio za najzapaženiju knjigu, a francusku nedeljnik Le Point svrstao ga je među 25 najboljih knjiga za 2012. godinu – kaže Dušica Murić.
Zahvaljujući Narodnoj biblioteci Užice, koja je izdavač romana, kao i bibliotekarkama Dušici Murić, Biljani Ristović i Gordani Bacotić, u holu ove ustanove kulture u okviru obeležavanja dve decenije od Tešićeve smrti, bila je priređena izložba „Užičanin iz Amerike – Stojan Stiv Tešić“. Roman je prevela Tatjana Milosavljević, a lektorisala profesorka Ružica Marjanović. Recenziju je uradila dr Lena Petrović, profesorka angloameričke književnosti i kulture na Filozofskom fakultetu u Nišu.
„Roman „Karu“ je krajnji u nizu vrhunskih ostvarenja koja su obeležila pozni period autorovog života. Pripovedačkim stilom svog naratora kod čitaoca uspeva da izazove neodoljiv smeh kakav očekujemo od vrhunske komedije “, piše u recenziji.
Ružica Marjanović je rekla da je Stiv Tešić vrsni poznavalac svetske književnosti i u romanu se prepoznaju ti uticaji.
– Na njegovom romanu mogu se učiti teorija pripovedanja i kompozicije. Roman iako ima autobiografskih elemenata, roman nije u potpunosti autobiografski – pojasnila je profesorka srpske književnosti..
OVAKO JE O NJEMU PISAO PORTAL UŽIČANSTVENO
Sa sajtu Užinstveno prenesemo tekst i užičkom oskarevcu.
Jednoga dana kasnih četrdesetih godina dvadesetog veka, na terasi kuće užičkoga trgovca Koste Despotovića, sedele su Kostina supruga Kosa sa Gojom Tešić i babom Obradinkom Timotijević. U dvorištu su se igrali Kostin sin Slobo i Gojin sin Stojan-Tole sa imrovizovanim avionom. Dečija igra je privukla pažnju, Kosa zapita Stojana:
– Je li Tole, a gde to letiš?
– U Ameriku idem da snimam filmove…
Posle toga mali Stojan je često maštao kako ide za Ameriku…
Glavni razlog zašto se Goja odlučila da krene na takav put sa dvoje dece je bio taj što nije nigde mogla da se zaposli, jer su je tadašnje komunističke vlasti uslovljavale da joj se muž vrati… Znali su šta bi značio njegov povratak, on na Goli otok, a porodica opet nema od čega da živi.
Sećanja na porodicu Tešić i danas čuvaju potomci trgovca Koste Despotovića (1908-1994). Njegova deca, Biljana i Slobodan, odrastali su sa Nađom i Stojanom. Tako su se sačuvale i fotografije, koje Nađa šalje Bilji, a Stojan Slobu po dolasku u Ameriku. Goja šalje jednu grupnu porodičnu fotografiju.
U avgustu 2013. godine, iako u desetoj deceniji svoga života, “prababa” Kosa Despotović je evocirala svoje uspomene, sećanje na Goju:
– Gojin vedar duh ih je održao, uvek je bila nasmejana,uvek je znala da se našali. Kada bi prolazila pored naše kuće, znala je uvek da svrati i da nas oraspoloži vedrim osmehom. Znala je da mog Kostu u šali začikuje: “Gde si ljubavi moja”, našta je on širetski umirivao, da ja nečujem, a ona bi na to još gromoglasnije: ‘Neka hoću da za našu ljubav svi znaju…’ Kadu su pošli za Ameriku cela ulica je pošla da ih isprati, i svi su plakali sem malog Tola, našta je Goja sva ponosita izustila, gladeći ga po glavi: ‘Junačko srce ne zaplaka’…
– Po dolasku u Čikago poslala je svojim komšijama pun sanduk kafe i još koječega… Danonoćno je u Čikagu radila najteže poslove, da bi školovala svoju decu. Stojan je postao uspešan pisac i filmski scenarista, a Nađa takođe pisac i univerzitetski profesor. U nekoliko navrata Goja je dolazila u Užice i uvek je dolazila u posetu Kosti i Kosi Despotović.
Široj javnosti poznate su tek holivudske pikanterije iz života Stiva Tešića, kao i činjenica da je za scenario za film “Četiri mangupa” 1980. godine dobio “Oskara”. Bila je to godina remek-dela (“Sav taj džez“ Boba Fosa, “Kramer protiv Kramera” Roberta Bentona, Kopolina “Apokalipsa danas”…). Nagradu su jurili scenaristi, miljenici filmske akademije, Vudi Alen (“Menhetn”) i Džejms Bridžis (“Kineski sindrom”). Fortuna je te noći bila uz Tešića. I to je manje-više sve što se u Srbiji znalo o Tešiću, sve do objavljivanja knjige užičkog novinara Zorana Jeremića. Rupe u sećanju sada su popunjene.
– Nisu Stojana dočekali u Americi ni Ester Vilijams u plavom bazenu, ni otac pod suncobranom u obećanoj zemlji, već “lov na veštice” senatora Mekartija. Na jednom ostrvu nadomak dokova Njujorka porodica provodi prve dane u tuđini, u svojevrsnom zatvoru sa Amerikancima i doseljenicima za koje se sumnjalo da su komunisti. Odatle su prešli u prljavo industrijsko predgrađe Čikaga – piše Jeremić.
Ambiciozni mladi pisac posetio je svoje Užice prvi put petnaest godina pre nego što je dobio „Oskara“. Bio je na gradskoj plaži, u ulici svog detinjstva, i spavao u stanu kumova, u naselju Krčagovo. Njegovo noćno kucanje po bučnoj kucaćoj mašini “olimpiji” do kasno u noć nije prošlo bez malograđanskog – komšije su se žalile na “američkog špijuna”! Tešić nije mogao da izbegne poređenje Užica i ovog siromašnog naselja, bez glavne ulice i centra haosa.
– Pomislio sam kako je moj stari grad izgledao mnogo lepše. Nisam našao ostrvo s blagom, u redu, ali sam sebe ubedio da sam pronašao zemlju mogućnosti – govorio je Tešić američkim novinarima kada je stekao holivudsku slavu.
– Svake nedelje slušali smo radio-emisiju posvećenu iseljenicima iz Srbije, a počinjala je pesmom „Tamo daleko“. Otac je, tada, uvek plakao.
Otac mu se na tuđinu nikada nije navikao. Ipak, Stivu je bilo lakše da zakorači ka ispunjenju američkog sna. Prvu stipendiju dobio je kao uspešan rvač, a novac je iskoristio da završi studije ruske književnosti. Drugu stipendiju dobija kao pobednik biciklističkih trka, i troši je za postdiplomske studije na Kolumbija univerzitetu. Magistrira, doktorira, ali umesto sigurne profesorske plate, bira najteži put – da živi od pisanja.
“Velkam, Stojane, hau du ju du?”
Februara 1982. Tešić drugi put dolazi u svoj rodni grad, na jugoslovensku premijeru filma „Četiri prijatelja“ u bioskopu „Partizan“. Neformalan, u vunenom džemperu i farmerkama, kasnio je. Legenda kaže da su mu čuveni tapkaroši, braća Daltoni, „uvalili“ ulaznicu, s popustom. Užički zvaničnici se doterali, postavili crven tepih, neko je prevalio: “Velkam, Stojane, hau du ju du?” Baš taj isti duhoviti naslov osvanuo je sutradan u štampi.
Onoj deci iz ulice, a vršnjacima čuvenog scenariste, dolazak slavnog Stojana nije lako „pao“, govorili su: “Kakav Stiv, to je bre Tole glavonja, samo se uobrazio”. Tešić tada upoznaje Užičanina Milana Popovića, sa kojim će do smrti ostati u skoro svakodnevnom kontaktu, a poveriće mu i veći deo svoje zaostavštine, objavljene u Jeremićevoj knjizi.
– Poslednji put sam ga videla krajem maja 1996. pred moje putovanje u Jugoslaviju. On je kao nikada ranije počeo da šapuće o Užicu, Bajinoj Bašti, Drini, dedinoj vodenici, kao da mu odjednom sve nedostaje. Jezik, ljudi i mirisi. Možda je mislio na povratak kad je umro u snu 1. jula 1996. – zapisala je Stivova sestra Nađa.
Tešić je preminuo u svojoj brvnari u Kanadi.
Majka jednog od najslavnijih Užičana Gospava Goja Tešić je preminula u sredu 4. avgusta ove 2013. godine, u 99 godini. Da je poživela još 24 dana proslavila bi stoti rođendan… Rođena je u Grahovu u Hercegovini, u porodici Bulajića.
U krugu porodice i prijatelja, Gospava Goja Tešić sahranjena je na groblju manastira Sveti Sava u Libertvilu, predgrađu Čikaga, piše portal Užičanstveno.
STIV ZA UŽICE
Za Užice i zapadnu Srbiju, Stiv Tešić ostaje jedno od onih imena koje svet poznaje, a rodni kraj tek treba ponovo da otkrije. Njegova priča nije samo emigrantska, niti samo umetnička — ona je univerzalna. To je priča o detetu koje je otišlo, o čoveku koji je pisao, i o duši koja nikada nije prestala da traži dom.
U tom smislu, on za nas (ovaj projekat) nije samo „znameniti Užičanin“ — on je most između Užica i sveta. Između Srbije i Amerike. Između prošlosti i sadašnjosti. Između tišine i umetnosti.
Ako je Mihailo Milovanović bojom čuvao duh jednog naroda, onda je Stiv Tešić rečima ispisao njegovu usamljenu, ali snažnu senku u svetu.
Stiv Tešić je dokaz da se iz malog grada može stići do najveće pozornice sveta. Da kultura nema granice. Da reči imaju snagu da menjaju stvarnost. I da Užice, taj grad između reka i brda, u sebi rađa ljude koji svojim talentom nadilaze geografiju.
Njegova priča nije samo uspešna biografija – ona je inspiracija mladima, umetnicima, piscima, svim onima koji sanjaju da budu više od onoga što im je dato. Jer Tešić je pokazao: dom nije samo mesto – dom je priča koju nosimo u sebi.
Iako je živeo i stvarao u Americi, njegova veza sa Srbijom nikada nije u potpunosti prekinuta. U njegovim delima, između redova, može se osetiti duh Balkana — sirov, snažan, melanholičan. Melodija jedne zemlje koja se ne zaboravlja, čak ni kada se o njoj ne govori.
Tešićev život, nažalost, nije imao srećan kraj kakvom se nadamo za umetnike. Preminuo je 1996. godine, u 53. godini života, ostavivši iza sebe dela koja su nastavila da žive, rastu i dobijaju novo značenje. Za sobom je ostavio kćerku Ejmi, suprugu Beki, 6 ekranizovanih filmskih scenarija, 10 drama i 2 romana.
Paradoksalno, njegova slava je postala još veća nakon smrti. Roman Karoo doživljava novo otkriće u 21. veku, a njegovo ime biva uvršteno među najznačajnije pisce i scenariste američke kulture.
U Vidovdanskoj ulici u Užicu, 2012. godine, kompanija “Novosti” i grad Užice postavili su spomen ploču Stojanu Stivu Tešiću, dramskom piscu i filmskom scenaristi, dobitniku Oskara. Spomen ploča je postavljena u Vidovdanskoj 1 i na njoj piše:
STOJAN STIV TEŠIĆ
(1942-1966) KNJIŽEVNIK I FILMSKI SCENARISTA
U OVOJ ULICI ŽIVEO JE OD 1942. DO 1954. GODINE
Citati Stiva Tešića
- O smislu života
„Život, čini se, nije besmislen, naprotiv – toliko je ispunjen smislom da taj smisao mora neprestano da bude ubijan zarad reda i razumljivosti. Zarad jedne priče.“
- O prijateljstvu
„Kada se prijateljstvo rodi, ne izdaje se nijedno uverenje o rođenju. Не postoji ništa opipljivo. Postoji samo osećaj da se vaš život promenio i da se vaša sposobnost da volite i brinete o drugima čudesno uvećala – bez ikakvog vašeg napora.“
- O Americi, snovima i razočaranju (intervju)
„Nisam samo voleo Ameriku. Bio sam zaljubljen u ideju o njoj. Iskreno sam verovao da će to biti zemlja koja će voditi računa o svima… A sada osećam da pomaganje onima na dnu društva više nije ni na dnevnom redu.“
- O izboru umetničkog puta i žrtvi
„Moj život je bio siguran… Bio sam nadomak doktorata. Ali napustio sam sve. Skočio sam bez ikakve mreže ispod sebe. Ako čovek želi da bude umetnik – onda to mora biti za ceo život.“
Autor: LZS
Zahvaljujemo se Narodnom muzeju Užice na saradnji, Gradu Užicu, Ministarstvu kulture i umetnicima.
Tekst je deo medijskog projekta “Upoznajmo turiste sa znamenitim Užičanima – Lica koja su oblikovala istoriju i kulturu grada”, koji je sufinansiran od Grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
