Milutin Uskoković ostao je zabeležen u srpskoj književnosti kao jedan od onih tihih, a snažnih glasova epohe – glas čoveka koji je istinu o sebi i svetu tražio između redova, u skromnim sobama, kraj prozora kroz koji je dopirala svetlost sumornih beogradskih jutara.
Rođen u Užicu krajem 19. veka, poneo je u sebi duh male varoši, ali i neugasivu žeđ za znanjem, za umetnošću i smislom. Bio je pripadnik one generacije srpske inteligencije koja je verovala da se čovek može uzdići iznad svakodnevice – knjigom, mišlju i osećanjem.
– Veliki deo njegovog stvaralaštva ostaće dugo upamćen, prepričavan i cenjen u Užicu koje je i mnogim drugim velikanima bilo i polazna i tačka povratka. Pripadao je novoj generaciji mladih, srpskih pisaca koji su napuštali tradiciju srpske realističke proze ugledajući se na modernu evropsku literaturu. Veliki dopirnos njegovog stvaralašta ostaće dugo upamćen, prepričavan i cenjen u Užicu koje je mnogim velikanima bilo i polazna i tačka povratka – rekla je dr Jelena Raković Radivojević, gradonačelnica Užica o užičkom velikanu.
Milutin Uskoković je rođen je 4. juna 1884. godine u Užicu, u trgovačkoj porodici, od oca Mijaila i majke Sofije (Soke). On je imao još osmoro braće i dve sestre. Kuća Uskokovića se nalazila u naselju Lipa. Otac se uspešno bavio trgovinom, ali zbog austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine i zatvaranja granice prema Srbiji, njegova radnja je bila pred gašenjem.
O njegovoj biografiji se mnogo toga može naći u Narodnoj biblioteci u Užicu. Mladi Milutin je 1890. godine pošao u osnovnu školu u Užicu. Oskudica tokom detinjstva i školovanja nisu ga omele da sa uspehom pohađa školu i šest razreda gimnazije. U Užičkoj gimnaziji dobijao je „blagodejanje“, odnosno državnu stipendiju. Još tada se usmerio kao književnosti. Sedmi i osmi razred gimnazije završio je u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Državna stipendija nije bila dovoljna za život, pa je davao časove đacima bogatih porodica i tako se izdržavao. Posle završene gimnazije, u jesen 1902. godine, upisao je Pravni fakultet u Beogradu. Radio je i kao praktikant u Državnoj statistici, u opštinskom fizikatu, kao i u Ministarstvu unutrašnjih dela. Jedan deo skromnih prihoda dobijao je i kao novinar sarađujući u listovima i časopisima (Nova iskra, Delo). Tada je počeo da objavljuje i prve književne priloge (pesme u prozi, crtice, zapise, kao i pripovetke).
Od 1903. godine postao je pristalica ideje južnoslovenskog ujedinjenja i blizak sa omladinom koja se okupljala oko Jovana Skerlića. Poznato je i da je učestvovao u demonstracijama 23. marta 1903. godine, koje su prethodile Majskom prevratu i zbacivanju dinastije Obrenović. Tokom 1904. godine bio je među organizatorima Male konferencije jugoslovenskih književnika i umetnika, Prvog đačkog jugoslovenskog kongresa u Beogradu i Prve jugoslovenske umetničke izložbe, a po osnivanju lista Politika postao je član njene redakcije, zajedno sa Vladislavom i Darkom Ribnikarom, Branislavom Nušićem i drugima.
Nakon što je 1910. na Ženevskom univerzitetu odbranio doktorsku disertaciju i posato doktor pravnih nauka, godinu dana kasnije se vratio u Beograd i dobio službu u Carinskoj upravi. Godine 1914. premešten je u Trgovinski inspektorat Ministarstva narodne privrede u Skoplju.
Bio je oženjen sa mladom i obrazovanom Babetom Fišer, kćerkom vlasnice pansiona u kome je stanovao.
Pred početak Prvog svetskog rata, kako istorijski navodi, Uskoković je ozbiljno počeo da psihički oboljeva. Pokazivao je znakove manije gonjenja, ali su okolnosti bile takve da nije mogao da pristupi lečenju. Početak rata dočekao je u Skoplju, a verovao je da će ubrzo Srbija biti slobodna i srpski narod ujedinjen. Međutim, zbog ofanzive austrijske, nemačke i bugarske vojske bio je prunađen na povlačenje prema Prištini. Odatle se vratio u Kuršumliju. Međutim, osetio je veliko beznađe što ga je dovelo do psihičkog rastrojstva i 15. oktobra 1915. godine skočio je u nabujale talase reke Toplice kod Kuršumlije. U oproštajnom pismu je napisao:
“Ne mogu da podnesem smrt otadžbine”.
NIKAD NIJE ZABORAVIO UŽICE
Milutin Uskoković nije bio samo pisac –bio je sanjar, čovek kome je svet bio i prevelik i pretesan istovremeno. Volja i sumnja, vera i razočaranje, ljubav prema životu i tihi umor od njega, smenjivali su se u njegovim mislima. Upravo ta unutrašnja drama čini ga savremenim i danas – jer se u njegovoj borbi prepoznaje i današnji čovek.
Književnost je ostala njegova najveća strast. Već kao student objavljivao je pripovetke i eseje u tadašnjim vodećim književnim časopisima. Njegov književni izraz oblikovali su evropski tokovi realizma i psihološke proze, ali i duboka introspektivnost, koja će postati njegova prepoznatljiva odlika.
Uskokovićevo najpoznatije i najznačajnije delo, roman „Došljaci“, objavljen je 1910. godine. Roman predstavlja snažan prikaz mladih intelektualaca koji iz provincije dolaze u veliki grad, suočeni s razočaranjima, unutrašnjim preispitivanjima i potragom za identitetom. Kroz likove romana, autor je govorio o otuđenju, usamljenosti i sudaru ideala sa realnošću – temama koje su prevazilazile njegovo vreme i i danas ostaju aktuelne.
Pored romana, Milutin Uskoković pisao je i pripovetke, eseje i kritike, oslanjajući se na duboku psihološku analizu svojih junaka. Njegovi tekstovi nisu se bavili velikim istorijskim događajima, već unutrašnjim svetovima pojedinca – njegovim strahovima, sumnjama, nadanjima i neostvarenim željama. Upravo zbog toga smatra se jednim od prvih domaćih pisaca koji su snažno uneli psihologiju u srpsku književnost.
– Niko pre njega i zadugo posle njega nije ostavio tako književno ubedljive opise Užica. Vrsni pripovedač sa neobičnim darom umeo je da otrgne od vremena jedan izuzetan svet, ljude, atmosferu Užica. Stoga nije mala privilegija našeg grada kada za književnog biografa ima takvog pisca. Time je, naravno, i naša odgovornost prema Uskokoviću i njegovom delu veća – rekla je Dušica Murić, direktorka Narodne biblioteke Užice.
Prilikom osvrta na njegov život i stvaralaštvo ona je dodala:
– Vek Milutina Uskokovića trajao je tek trideset i jednu godinu. Prekratko za život, ali dovoljno za književnu večnost – rekla je Murić.
Profesorka dr Jelena Panić Maraš za Milutina Uskokovića kaže da je „ponosno nosio ersko poreklo, ali je imao evropske horizonte i evropske vidike“. Ona je predložila da se 3. i 4. jun proglase da Dane Milutina Uskokovića tokom kojih bi užičke kulturne institucije, svaka u svom domenu, organizovala program povodom lika i dela ovog znamenitog Užičanina.
– Milutin Uskoković to sigurno zaslužuje, jer je bio duboko ukorenjen u svoje erske korene. Uskokovićevi prijetalji su bili veoma važna i značajna imena srpske kulture koji su stasavali početkom 20. veka kada je srpska kultura „dosegla visoke evropske horizonte“ – rekla je dr Panić Maraš.
Milutin Uskoković nikada nije zaboravio svoje Užice. Čitavog života održavao je blisku vezu sa svojom porodicom u Užicu, posebno sa majkom, sestrom Božidarkom i braćom. Često je rado u njega dolazio. Omiljena mu je bila kafana „Dva bagrema”, a rado je išao na Taru i Zlatibor. Tu je, kažu poznavaoci njegovog lika i dela, pronalazio likove za svoje junake.
OVAKO JE PISAO MILUTIN
Izdvajamo nekoliko lepih i karakterističnih stavova iz romana Došljaci. Ovi citati dobro pokazuju unutrašnju dimenziju likova i pisca — njihovu tugu, razočaranje, čežnju, ali i lucidnost i težnju za smislom i iskrenošću. Uskoković je bio pisac introspektivnih dilema, egzistencijalne teskobe i surovog realizma, a ovi stihovi to jasno reflektuju.
„Ne, ja sam srećan… Ovako kad sam s tobom nasamo, daleko od poznatog sveta, u prirodi, ja se osećam potpun i zadovoljan. Priroda je gostoprimljiva…“
„Ti imaš dobro srce. A to ne valja. Ljudi sa srcem pate uopšte jer je srce nesrećan drugar u životu.“
„Ne računaj uvek na pomoć drugoga. Pomogni se sam. Ne dopusti da na tebe utiču stvari koje ne idu onako kako bi ti hteo.“
„Nije ljubav ona slika krilatog deteta koje precka sitnim strelicama. Ona je … jaka kao smrt … koja ne vodi računa o predrasudama, moralu, časti, prošlosti i budućnosti…“
DA SE NE ZABORAVI
Iza Milutina Uskokovića ostalo je njegovo delo – svedočanstvo o jednoj osetljivoj duši i o vremenu koje nije imalo razumevanja za takvu krhkost.
Danas, ime Milutina Uskokovića stoji kao tiha opomena i podsetnik da su najveće borbe često nevidljive, vođene unutar srca i uma. U tim nevidljivim bitkama, Uskoković nije pobedio – ali je ostavio trag. A ponekad je i to dovoljno da ime ne nestane. Njegovo ime u Užicu i šire predstavlja most između prošlosti i sadašnjosti – tiho, ali trajno podsećanje na snagu pisane reči i krhkost ljudske duše u sudaru sa vremenom.
U znak na sećanje na njega, na njegova dela, Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uskoković. Udruženje profesora, nastavnika i učitelja 1953. godine podiglo je Milutinu Uskokoviću spomen – bistu u centralnom kuršumlijskom parku. U 1955. godini u Užicu je postavljena spomen – bista. Prolaz između Muzičke škole i Užičke gimnazije dobio je ime po njemu „Uskokovićev prolaz“.
U Užicu je uspostavljena književna nagrada “Milutin Uskoković“, koja se dodeljuje za najbolju neobjavljenu priču na srpskom jeziku. Ustanovljena je 1993. godine odlukom redakcije časopisa Međaj i Kulturno-prosvetne zajednice u Užicu, a od 2003. godine Nagradu dodeljuje Narodna biblioteka Užice. Na konkursu, pored autora iz Srbije, uvek učestvuju autori sa bivših jugoslovenskih prostora i iz dijaspore. Uz nagrađene, otkupljuje se još sedam pripovetki i sve zajedno se objavljuju u posebnom broju užičkog časopisa za književnost, umetnost i kulturu Međaj.
Autor: LZS
Zahvaljujemo se Narodnoj biblioteci Užice i Gradu Užicu na saradnji.
Tekst je deo medijskog projekta “Upoznajmo turiste sa znamenitim Užičanima – Lica koja su oblikovala istoriju i kulturu grada”, koji je sufinansiran od Grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
