U istoriji jednog grada ne ostaju upisani samo vladari, vojskovođe i pesnici. Ponekad su to tihi ljudi, trgovci, zanatlije, stanovnici „iz senke”, čije se ime ne sreće u udžbenicima, ali čije delo oblikuje budućnost čitavih generacija. Jedan od takvih ljudi bio je Ilija Nerandžić – Užičanin izborom i sudbinom, a zadužbinar po delu.
KORENI U HERCEGOVINI I PRVI DODIR SA ZNANJEM
Ilija Nerandžić rođen je 1804. godine u selu Grbeši kod Trebinja. U vremenu nesigurnosti, promene vlasti i čestih sukoba, njegovo detinjstvo bilo je skromno, ali ne i uskraćeno za jednu presudnu stvar – pismenost.
– Ilija Narandžić rođen je 20. jula 1804. godine u hercegovačkom selu Grbeši blizu Trebinja, od oca Vasilja i majke Stane. Detinjstvo je proveo u rodnom selu. Rano je naučio da čita i piše, što je za ono vreme bila retkost. On je kao razborito seljačko dete, poput Vuka Karadžića, odrastajući u blizini manastira Duži, učio slova od kaluđera i manastirskih đaka. U Trebinju je naučio krojenje suknenih odela, a nakon izučenog zanata i stečenog početnog imetka jedno vreme je proveo u Sarajevu gde se bavio trgovinom. On se 1837. godine doselio u Užice i otvorio dućan. Ilija je bio začetnik knjižarskog rada u varoši, a uz njegovo ime neretko je stajala odrednica ljubitelj knjižarstva i prosveštenja. Pomagao je kulturnim i prosvetnim ustanovama kao i siromašnim đacima i tkaljama. Zabeleženo je da je Narandžić čitao knjige kad god je imao slobodna vremena – kaže Nikola Bacetić, nastavnik istorije u OŠ „Kralja Petra II“.
U to vreme naučiti da se čita i piše bilo je izuzetna retkost. Taj dodir sa znanjem, slovom i duhovnom tišinom manastira, ostavio je dubok trag na njegov karakter. U Trebinju je izučio zanat krojenja i šivenja, što će mu kasnije otvoriti vrata trgovačkog sveta.
DOLAZAK U UŽICE I TRGOVAČKI USPON
Kako je rekao Nikola Bacetić 1837. godine Ilija Nerandžić dolazi u Užice, varoš koja se u tom periodu razvija kao važan trgovački i zanatski centar zapadne Srbije. Otvara dućan i započinje sopstvenu trgovinu, oslanjajući se na veštinu, upornost i poštenje.
Vremenom stiče imetak i ugled, postaje poznat kao vredan i pouzdan trgovac, i deo gradskog građanskog staleža u nastajanju. Oženio se, zasnovao dom i postao čovek koga Užičani poštuju ne samo zbog bogatstva, već i zbog karaktera.
– Važio je za časna i primerna čoveka, i stekao uvažavanje među žiteljima Trebinja, ali i Užica gde se kasnije za stalno preselio i živeo do karaja života. Bio je poštovan i od drugih etničkih celina u hercegovačkom i užičkom kraju toga vremena. Zalagao se za prosvećivanje naroda, smatrao je da što je više pismenih ljudi, to će svi kvalitetnije i bolje živeti. Jedno vreme je Ilija imao i knjižaru u Užicu i snabdevao đake potrebnim knjigama… Zna se da je bio prenumerant (pretplatnik) na Vukova dela, a bio je vrlo pismen čovek… – kaže istoričar Milorad Iskrin.
TESTAMENT
Ilija Nerandžić nije ostavio bogatstvo potomcima svog prezimena – ali je odlučio da ga ostavi potomcima svoga grada.
U martu 1869. godine sastavlja testament, u kome svoju imovinu zaveštava za izgradnju škole u Užicu. Bio je to čin izuzetne dalekovidosti i humanosti, u vreme kada školstvo u Srbiji tek počinje da se organizuje i razvija.
Srpski književnik i akademik Milan Đ. Milićević u „Pomeniku znamenitih ljudi u srpskoga naroda novijega doba“ iz 1888. navodi da je mladi Narandžić bio osobito vešt u krojenju i šivenju ženskih zubuna i muških tozluka. Nakon izučenog zanata i stečenog početnog imetka Ilija je jedno vreme proveo u Sarajevu gde se bavio trgovinom, a onda je došao u Užice.
„Kada je Ilija oseti o da mu se bliži kraj, 15. marta 1869. sastavio je testament kojim svu svoju imovinu: kuće, mehane, placeve, građevinski materijal, espap, veresiju, gotovinu, skladište rakije, oružje, pokućstvo, nakit i skupoceni džepni sat pretvorio u novac za prevashodno zidanje škole. Vrednost ovog kapitala bila je 45.000 groša čaršijskih. Deo sredstava- dve stotine dukata namenio je školi trebinjskoj, cetinjskoj – pedeset dukata, manastiru Duži- deset dukata, sestrama po dvadeset dukata, a najveći deo imovine namenio je gradnji osnovne škole u Užicu, a testamentarna oporuka u tački 5. glasi: “Sve ostalo što preko isplate gornjih legata i mojih pogrebnih i podušnih troškova preteče, ostavljam školi osnovnoj užičkoj, razume se za građenje škole od tvrdog materijala, pa bilo od mog kapitala, ne bude li on dovoljan, nek se još uzme u pomoć, samo hoću da škola bude od tvrdog materijala“, navodi hroničar Milan Đ. Milićević.
Nikola Bacetić navodi da su se savremenici sećali da je Narandžić „čitao knjige kad god bi slobodna vremena imao“ i da su ga meštani, posebno Turci dok su živeli u Užicu, smatrali za učenog čoveka.
– Kada bi se ko našao u dilemi, često je upućivan rečima: „Idi, pitaj Narandžića, ako ni on ne zna kazati, drugi ni toliko!“ Mladim ljudima Ilija je često savetovao: „…za one pare što daješ za duvan kupi knjigu, pa se razgovaraj sa pametnijima od sebe…“ – navodi Bacetić.
Činjenica je kaže naš sagovornik da je Nerandžić predvodio delegaciju užičkih poslanika sa zahtevom Narodnoj skupštini da turska vojska ispuni ranije preuzetu obavezu i napusti grad. Beseda pomenute delegacije je pročitana 1861. na Preobraženskoj skupštini.
Samo mesec dana kasnije, 9. aprila 1869. godine, Ilija Nerandžić umire u Užicu. Njegov život se gasi, ali njegova ideja tek počinje da živi. Na spomeniku koji su podigli staraoci, napisano je: „Ilija V. Narandžić, trgovac užički, rodio se 17. jula 1803. u Hercegovini, okrug trebinjiski, u selu Grbešima, umro 13. aprila 1869. Pokojnik je bio veliki rodoljub i svo imanje svoje zaveštao je na podizanje i održavanje škola u zavičaju i varoši Užicu. Spomenik ovaj podigoše mu staraoci mase njegove: Luka Mitrović i Milan Uskoković“.
Istoričar Milorad Iskrin navodi da je „ostalo je zabeleženo kako je Okružni sud u Užicu primio testament i po njemu poveo postupak“.
– Posle Narandžićeve smrti, neke odredbe su odmah, a neke kasnije izvršene. Ostavšitina za Trebinje i Duži nije se mogla odmah sprovesti zbog nemirnih prilika po Hercegovini, ali najduže je trajalo pitanje gradnje škole u Užicu. Čekalo se više od jedne decenije. Tako je testament postao izvršen tek 1875. Zbog ratnih vremena, i zidanje škole na Donjoj čaršiji (deo sadašnje glavne ulice u Užicu) trajalo je gotovo čitavu deceniju. Bila je to jedna od najlepših velikih prizemnih zgrada u Užicu, a dobrotvor Narandžić i posle smrti dugo je bio omiljenija ličnost među Užičanima. A koliko je za života bio cenjen kao školski dobrotvor govori i podatak da kada je umro, predsednik užičke opštine Simo Kaljević, poslao je Ministru prosvete i crkvenih dela zamolnicu da se Narandžiću dozvole izuzetne posmrtne počasti. Tražio je da na pogrebu, pored uobičajene pratnje đaka iz osnovne škole, učestvuju profesori i đaci čuvene užičke Realke, jer je i ova škola dobila izvesnu sumu od Narandžića. Ministar prosvete je dao dozvolu, a svi užički sveštenici sa starim protojerejom Gavrilom Popovićem održali su za upokojene obrede – naveo je Iskrin.
OVAKO JE PISAO LJUBOMIR SIMOVIĆ
Nedavno premunili užički akademik Ljubomir Simović u svojoj knjizi „Užice sa vramana“ opisuje kako se škola pohađala uglavnom u privatnim kućama:
„Ako u učionici ne možete da vidite školsku tablu, možete da vidite tkački razboj, za vreme nastave dok učiteljica predaje istoriju, njena majka na razboju tka ćilim.U učionici povremeno možete da vidite čak i opštinskog patroldžijui koji je u hodniku ostavio ostragušu i fenjer i uzeo metlu i zvono i tako da se od opšitnaskog patroldžije pretvorio u školsakog poslužitelja… I to je u Užicu trajalo sve do 1884. kada je zahvaljujući trgovcu Iliji Narandžiću izgrađena prva školska zgrada. Bila je to prizemna, velika zgrada u centru Užica, a tek 1932. škola je dobila i sprat“, navodi Simović u svojoj knizi.
A zatim piše:
“Pet godina pošto je Srbija na Berlinskom kongresu stekla nezavisnost, Ministar prosvete i crkvenih dela, Stojan Novaković je odobrio da se u Užicu, na Donjoj čaršiji, na placu gde je nekada bila medresa, izgradi školska zgrada… Bilo je to 22. decembra 1883., a godinu dana kasnije đaci su ušli u tek završenu, svetlu, belu školu, čijih šest učionica i velika kancelarija još mirišu na kreč, i čija đačka kuhinja još miriše na prve pečene hlebove i prvo pokipelo mleko… S obzirom da je u širem okruženju to bila najveća školska zgrada, Užičani su je nazvali i velika osnovna škola ili prva osnovna škola, kako je i danas često zovu“, naveo je Simović.
ZADUŽBINA KAO VEČNI POTPIS – PRVA STALNA ŠKOLSKA ZGRADA U UŽICU
Na osnovu njegove testamentarne volje i uz dozvole tadašnjih vlasti, 1883. godine započeta je gradnja prve stalne školske zgrade u Užicu, a već 1884. godine škola je završena i stavljena u funkciju.
Time je Užice dobilo ne samo zgradu — već temelj organizovanog obrazovanja, prostor u kome su stasavale generacije učenika, učitelja, intelektualaca i budućih graditelja društva.
Ilijina zadužbina postaje simbol pismenosti i napretka, mesto na kojem su prva slova naučile stotine, a potom i hiljade dece.
Od 1884. godine pa nadalje, gotovo da ne postoji generacija u Užicu koja, direktno ili indirektno, nije dotaknuta njegovim činom. Iako nije podigao spomenik sebi, njegova škola postala je živ spomenik prosveti.
Ilija Nerandžić ostao je zapamćen kao: čovek koji je znao vrednost znanja, doseljenik koji je postao Užičanin u punom smislu i zadužbinar koji je verovao da je obrazovanje najveće bogatstvo jednog naroda.
U simboličnom smislu, on je postao otac budućih generacija Užičana, onih koji u ruci drže knjigu, a u srcu svetlost znanja. Jer najveći trag ne ostavljaju oni koji svetom vladaju – već oni koji ga prosvećuju.
U Užicu na Slanuši ispod Belog groblja već više od 60 godina postoji Nerandžićeva ulica.
Autor: LZS
Zahvaljujemo se OŠ „Kralja Petra II“, profesorima Nikoli Bacetiću i Miloradu Iskrinu na saradnju, Gradu Užicu.
Tekst je deo medijskog projekta “Upoznajmo turiste sa znamenitim Užičanima – Lica koja su oblikovala istoriju i kulturu grada”, koji je sufinansiran od Grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
