U vremenu kada su planine bile granice, a putevi tek tragovi u snegu, pojavio se čovek koji je verovao da Zlatibor zaslužuje više. Miladin Pećinar, inženjer građevinarstva, profesor i vizionar, ostavio je dubok trag ne samo u kamenu i betonu, već i u duhu ovog kraja. Njegovo delo nije bila samo gradnja mostova i pruga, već i stvaranje veza — među ljudima, generacijama i idejama.
Miladin Pećinar rođen je 1889. godine u selu Ljubišu na Zlatiboru. U tom surovom i ponosnom kraju, gde su se mećave i sunce smenjivali brže nego godišnja doba, stekao je osobine koje će ga pratiti čitavog života — skromnost, upornost i ljubav prema svom narodu. Osnovnu školu završio je u rodnom kraju, a gimnaziju u Užicu. Još tada je pokazivao izuzetnu nadarenost za matematiku i tehničke nauke, što ga je odvelo na Tehnički fakultet u Beogradu, a potom i na usavršavanje u Pragu, gde je diplomirao građevin…
Iako je mogao ostati u velikim evropskim centrima, Pećinar je odlučio da se vrati kući. Znao je da bez puteva, mostova i železnice, zapadna Srbija ostaje odsečena od sveta. Tokom 1920-ih i 1930-ih godina radio je na brojnim infrastrukturnim projektima širom zemlje, ali se posebno istakao kao projektant i glavni inženjer Šarganske osmice — dela koje i danas izaziva divljenje stručnjaka i putnika.
Šarganska osmica, deo pruge Užice – Višegrad – Sarajevo, projektovana je tako da savlada visinsku razliku od preko 300 metara na kratkom rastojanju, pomoću jedinstvene spiralne trase u obliku broja osam. Pećinarovo rešenje omogućilo je da vozovi savladaju oštre nagibe i klisure bez velikih troškova i tunela, što je u to vreme bilo pravo tehničko čudo. Danas je ta pruga obnovljena kao muzejska atrakcija “Nostalgija”, a svaka krivina na Šarganu svedoči o njegovom umu i istrajnosti.
Pored inženjerskog rada, Miladin Pećinar je bio profesor i stručni savetnik, aktivan u razvoju tehničkog obrazovanja i prenošenju znanja mlađim generacijama. Bio je poznat po svojoj skromnosti — nikada nije tražio priznanja, ali su njegova dela govorila umesto njega. Za svoj rad dobio je brojna priznanja, među kojima i Orden rada prvog reda, a njegovo ime danas nose ulice i škole u zapadnoj Srbiji. Umro je 1973. godine u Beogradu, ali je sahranjen u rodnom Ljubišu, gde se i danas čuva uspomena na njega.
Njegov život najbolje opisuje misao koju je često ponavljao:
“Inženjer ne gradi samo od kamena — gradi od volje.”
Zahvaljujući toj volji, Zlatibor je dobio puteve koji vode do sveta, a svet je dobio put do Zlatibora. Kada se voz danas penje Šarganskom osmicom, svaki zavoj je omaž čoveku koji je znao da i najstrmiji put može biti savladan — ako se gradi sa verom, znanjem i ljubavlju prema svom kraju.
Miladin Pećinar je u braku sa Milicom, ćerkom uglednog beogradskog profesora Svetolika Stevanovića, direktora Prve muške beogradske gimnazije imao troje dece: Predraga, Zorana i ćerku Gordanu. Od njih ima pet unuka. Jedna od unuka Zorana Pećinar Ćirjanić je sa ponosom govorila na tribini “Miladin Pećinar – život i delo” u Narodnoj biblioteci u Aranđelovcu.
UNUKA O SVOM DEDI
Autorka teksta na sajtu Politike Vesna Proković je prenela izjavu Pećinarove unuke.
“- Deda je bio deo srpske elite, koja je činila stubove ove države. Bio je veliki ratnik i veliki graditelj. Dobio je za sva svoja dela velika priznanja i vojna odličja. Kao jedan od 1.300 kaplara prešao je golgote Albanije, video je strahote Krfa. U ratu je bio teško ranjen na Crnoj reci, osniva zajedno se još dva oficira logor u Mikri. Iz tog logora, dalja biografija ide tako što nastavlja školovanje u Rimu. Pošto je vraćen iz Italije, u Beogradu završava studije i 1921. dobija zvanje građevinskog inženjera. Moj deda je bio dugi niz godina profesor na Građevinskom fakultetu i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Bio je proglašen ocem naše hidrotehnike, a svojim radovima je pokrio skoro sve oblasti ove nauke – rekla je unuka Zorana.
Već na početku svoje profesionalne karijere opredelio se za ovu naučnu oblast, priča dalje. Posle položenog stručnog ispita u februaru 1925. godine osniva svoj Biro za projektovanje građevina na vodi. Biro u toku Drugog svetskog rata nije radio, a zvanično je prestao sa radom krajem 1944. godine. Od 1945. do 1948. radio je u Ministarstvu građevina FNRJ i u Saveznom hidrometeorološkom zavodu. Krajem 1948. godine izabran je za vanrednog profesora za predmet hidrotehničke konstrukcije na Tehničkom fakultetu. Za redovnog profesora izabran je 1951. godine na Katedri za hidrotehniku na istom fakultetu i tu je radio sve do penzionisanja 1963. godine.
Pećinar je gradio mnoge hidrocentrale, bio je glavni savetnik u ekspertskoj komisiji za izgradnju „Đerdapa”, projekte vodovoda u Skoplju, Tetovu, Užicu, Beogradu i Obrenovcu… U oblasti mineralnih voda imao je mnogo uspelih studija i ostvarenja – Niška Banja, Palanački Kiseljak, Bukovička banja i Vrnjačka Banja, gde je ostvario i način eksploatacije tople vode kao stone vode.
– Deda je čuvao sećanje na svoje drugove iz Skopskog bataljona i bio je glavni inicijator podizanja spomenika na Rajcu, nastradalima u Kolubarskoj bici i veoma je bio zaslužan što su kaplari dobili i malu ulicu u centru Beograda – objasnila je ponosna unuka i dodala da bi deda Miladin bio ponosan i na Aranđelovčane i Sportski savez Aranđelovca što već osam godina organizuju trke koje nose ime „1.300 kaplara” i tako oživljavaju njihov duh i podsećaju na njihovo herojstvo.
– Sećanje na 1.300 kaplara u našoj kući bilo je konstantno. Ja sam bila mala kada je deda preminuo, imala sam malo više od šest godina, ali tata, tetka i stric su često evocirali uspomene i pričali o dedinim ratnim danima i na Krfu i drugim mestima – jasno se seća Pećinareva unuka.
Aranđelovčani su se među prvima odužili svom inženjeru. U Aleji borova u parku Bukovičke banje nalazi se bista Miladina Pećinara koja je podignuta u znak zahvalnosti za uređenje izvorišta mineralnih voda, a jedna gradska ulica nosi njegovo ime. Njegov doprinos ogledao se u kaptaži izvora Đulara, Talpara, Knez Mihailo, Knez Miloš i Stari basen, eksploataciji mineralne vode, detaljnim rešenjima za probleme ekonomskog i tehničkog karaktera, procesu punjenja boca i osobinama mineralnih voda.
– Deda je podigao proizvodnju mineralne vode „Knjaz Miloš”, stone ili „astalne”, kako je on zvao, na zavidni nivo, pa je postala poznata i u zemlji i inostranstvu. Zanimljivo je da je prva banja koju je uzeo da uređuje bila baš Bukovička banja – objasnila je Zorana Pećinar Ćirjanić.
Kuća Miladina Pećinara u Beogradu koju je izgradio 1929. godine zaštićena je zakonom i u njoj žive porodice njegovih pet unuka – Zorane, Ružice, Ljiljane, Milice i Ivane.
Podsećamo da je veštačko jezero na Zlatiboru Pećinarevo delo. Na inicijativu iz užičkog kraja, Pećinaru je na Zlatiboru 2004. podignut spomenik, a od 1994. godine ulica u Užicu nosi njegovo ime“, piše u Politici (https://www.politika.rs/sr/clanak/709752/kaplar-znanja-i-casti-prica-o-miladinu-pecinaru).
KOLEGE PROFESORI O MILADINU PEĆINARU
U tekstu profesora Ljubodraga Savića i profesora Vladana Kuzmanovića, koji su pisali na osnovu tekstova profesora Petra Petrovića i dr Mirka Milentijevića, objavljenog na sajtu Građevinskog fakulteta, opisan je život i rad Miladina Pećinara.
“Akademik profesor Miladin M. Pećinar je prvi iz plejade velikana srpske hidrotehnike. Prvi posleratni hidroenergetski objekti u Srbiji nastali su na osnovu rešenja koja je on osmislio i pripremio. Njegovi naučna i stručna delatnost obuhvata gotovo sve oblasti hidrotehnike, a u svakoj je postigao značajna i često originalna ostvarenja. Miladin Pećinar bio je prvi profesor na predmetu Hidrotehničke konstrukcije na Građevinskom fakultetu u Beogradu. Bogato iskustvo nesebično i nenametljivo prenosio je svojim studentima, koji su mu se odužili nizom kapitalnih hidrotehničkih objekata širom naše zemlje i sveta”, naveli su pomenuti autori Savić i Kuzmanović.
Oni navode da je “prema predanju Miladinov predak Mijajlo, koji je poticao iz sela Kotora u Metohiji, ubio agu i nastanio se u pećini u Donjem Ljubišu kod Zlatibora. Otuda potiče prezime „Pećinar”. Miladinov otac, Mijailo, bio je zemljoradnik i skoro 20 godina predsednik opštine. Gradio je seoske puteve, uređivao rečno korito, borio se protiv erozije tla. U dva braka je imao jedanaestoro dece. Godine 1900. otvorena je osnovna škola u Ljubišu, gde je Miladin bio u prvoj generaciji đaka. U jesen 1904. godine upisao je gimnaziju u Užicu. U Užice je otišao peške, prevalivši put dugačak 45 kilometara, što je i kasnije često činio o raspustima. Matematika i fizika su mu bili omiljeni predmeti, ali i dodatni izvor prihoda od podučavanja slabijih đaka. Miladin je maturirao juna 1912. godine. Zbog odličnog uspeha bio je oslobođen polaganja usmenih ispita. Odmah posle mature, na Vidovdan 1912. godine, učestvovao je na Sveslovenskom sokolskom sletu u Pragu, koji je predstavljao snažan izraz podrške slovenskoj braći pod Austro-Ugarskom carevinom.
U jesen 1912. godine upisao se na Građevinski odsek Tehničkog fakulteta u Beogradu, a već septembra je izvršena mobilizacija prvog i drugog poziva. Miladin još nije bio pravi vojnik i pripadao je „poslednjoj odbrani“ za službu u pozadini. Otpočeli su balkanski ratovi, a ubrzo zatim i Prvi svetski rat. Prva saveznička pobeda u Velikom ratu bila je srpska pobeda na Ceru, na Preobraženje (19. avgusta) 1914. godine. Odmah posle Cerske bitke, šest godišta srpske školske omladine, pozvano je u Skoplje, na obuku za podoficire.
To su bili mladići rođeni od 1888. do 1893. godine. Bili su svrstani u šest četa koje su činile Skopski đački bataljon, kasnije nazvan „Bataljon 1300 kaplara”. Miladin Pećinar je bio u prvom vodu prve čete. Obuka je trajala svega dva meseca. Po naređenju Vrhovne komande, proizvedeni su u čin kaplara i hitno upućeni na front, u Kolubarsku bitku, gde su u drugoj velikoj savezničkoj pobedi odigrali značajnu ulogu, koju su platili sa 400 života. Srbija je žrtvovala cvet omladine, uzdanicu naroda, da bi među premorenim borcima podigla borbeni duh. Celog života profesor Pećinar čuvao je i širio uspomenu na svoje drugove i njihovu preveliku žrtvu.
Novi napad počeo je polovinom oktobra 1915. godine, udruženim snagama Nemaca, Austrijanaca i Bugara. Zbog pritiska brojnijeg i neuporedivo bolje naoružanog neprijatelja, Vrhovna komanda je izdala zapovest za povlačenje ka Jadranskom moru, pa se srpska vojska uputila preko neprohodnih albanskih planina i močvara. Puk u kome je bio Miladin Pećinar ukrcao se u Draču i stigao na Krf oko Svetog Save 1916. godine. Već aprila meseca, oporavljene i naoružane srpske trupe prebačene su na Solunski front. Iako je ubrzo oboleo od žutice, Miladin je učestvovao u borbama i septembra 1916. teško je ranjen. Oporavak je trajao do proleća 1917. godine, nakon čega je radio na organizaciji smeštaja vojnika invalida.
U proleće 1918. godine, srpska vlada je studente nesposobne za dalju vojnu službu uputila na nastavak školovanja u Italiju ili Francusku. Među njima je bio je i Miladin Pećinar, koji je poslat u Rim, u Primenjenu školu za građevinske inženjere.
Po završetku Prvog svetskog rata, Miladin je nastavio studije na Građevinskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu. Studije je završio decembra 1921. godine i stekao zvanje diplomiranog građevinskog inženjera. Oženio se Milicom Stevanović i sa njom je imao troje dece: Predraga, Gordanu i Zorana.
Prvih nekoliko godina radio je u Ministarstvu građevina, u Generalnoj direkciji voda. Kao ovlašćeni inženjer, 1925. godine osnovao je biro za projektovanje građevina na vodi i u njemu radio do početka Drugog svetskog rata. Krajem 1940. godine razboleo se od teškog oblika reumatizma, pa je skoro sve vreme rata proveo prikovan za postelju.
Od januara 1945. godine radio je kao savetnik u Ministarstvu građevina FNRJ, odakle je prešao u Savezni hidrometeorološki zavod. Za vanrednog profesora na Katedri za hidrotehniku Građevinskog fakulteta u Beogradu izabran je decembra 1948. godine.
Osnovao je i predavo predmet Hidrotehničke konstrukcije. Zbog izuzetnog doprinosa, kako u nastavno-naučnoj, tako i u stručnoj delatnosti, već 1951. izabran za redovnog profesora. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1959, a za redovnog člana 1963. godine. Iste godine je i penzionisan.
Umro je 5. juna 1973. godine u Beogradu i po svojoj želji sahranjen u rodnom Ljubišu”, naveli su profesori Savić i Kuzmanović.
PRIZNANJA
U delu o priznanjima Savić i Kuzmanović navode:
“U vreme dok je vodio svoj biro, Miladin Pećinar je više godina bio potpredsednik Udruženja jugoslovenskih inženjera i arhitekata. U to vreme, Udruženje je izgradilo svoj dom u Beogradu. Bio je predsednik Disciplinskog suda u Beogradskoj inženjerskoj komori.
Posle Drugog svetskog rata, 1946. godine, izabran je za prvog predsednika Odbora jugoslovenske sekcije Međunarodnog komiteta za visoke brane. Bio je stručni i naučni saradnik mnogih naših preduzeća, ustanova i instituta.
Takođe je bio počasni član: Saveza društava inženjera i tehničara Jugoslavije, Društva građevinskih inženjera i tehničara Jugoslavije i Društva građevinskih inženjera i tehničara Srbije. Bio je član Saveta Građevinskog fakulteta, član Saveta za urbanizam NR Srbije, član Saveta za urbanizam NO Beograda, član Savezne komisije za vodoprivredu, član Stručnog saveta Centra za unapređenje građevinarstva, član Stručnog saveta Savezne hidrometeorološke uprave, član Stručnog saveta Komiteta za vodoprivredu, član Naučnog saveta Instituta “Jaroslav Černi”, stalni ekspert preduzeća “Energoprojekt” i dr.
Akademik Miladin M. Pećinar je nosilac Albanske spomenice. Na kraju Prvog svetskog rata odlikovan je ordenom Belog orla sa mačevima IV reda. Godine 1930. odlikovan ordenom Svetoga Save, a 1938. ordenom Jugoslovenske krune četvrtog stepena i bugarskim ordenom Sv. Aleksandar (oficirski krst). Posle Drugog svetskog rata, 1956. godine, dobio je Orden rada prvog reda, a zatim i Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem. Dva puta (1962. i 1964. godine) dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda i dva puta je (1951. i 1959. godine) Sedmojulsku nagradu. Nagradu AVNOJ-a dobio je 1969. godine. U znak zahvalnosti, u parku Bukovičke Banje podignut mu je spomenik, a jednoj aleji dato je ime „Aleja akademika Miladina M. Pećinara”. Takođe, spomenik akademiku Pećinaru postavljen je i na Zlatiboru, dok je Užice, grad u kome je završio gimnaziju, jednoj ulici dalo njegovo ime”.
NAUČNA I STRUČNA DELATNOST
Profesori Ljubodrag Savića i profesor Vladan Kuzmanović navode koliki je naučni i stručni značaj Miladina Pećinara.
“Naučna i stručna delatnost akademika Miladina Pećinara pokriva skoro sve grane i naučne discipline hidrotehnike, kao što su: hidrologija, hidraulika, opšte uređenje voda, korišćenje vodnih snaga, sanitarna hidrotehnika, uređenje vodotoka, korišćenje mineralnih voda i hidrotehničke konstrukcije. U svakoj od ovih oblasti dao je vrlo značajna i ekonomična ostvarenja, u kojima se, pored najvišeg inženjerskog kvaliteta, uvek video studiozan karakter i duh naučnog stvaralaštva. Jedan je od pionira u razvoju moderne hidrotehnike kod nas. Posle Drugog svetskog rata postao je čuveni ekspert u projektovanju hidroenergetskih objekata.
Hidraulika i hidrologija su prisutne u svakom od radova akademika Pećinara. Posle rata nastavlja rad na izradi popisa vodnih snaga prema metodi koju je predložio Svetskoj konferenciji za energiju. Publikovao je Katastre vodnih snaga slivova Zapadne i Južne Morave, kao i Opšti katastar Dunava, Tise i Save, u kojima su pored hidroloških analiza, prikazani i geografski, geološki i privredni podaci o njihovim slivovima. Na sličan način urađeni su privremeni popisi vodnih snaga Vardara, Treske, Lima, Uvca, Vape i Rzava. Ovakvo proučavanje vodnog potencijala reka bilo je znatno šire od uobičajenog fokusiranja samo na vodne snage.
Uveo je novu metodu za procenu izdašnosti bunara sa poznatom granulometrijskom krivom materijala, tako da nije neophodno probno crpljenje i poznavanje koeficijenta vodopropustljivosti. Metoda je korišćena pri određivanju budućih izvorišta u niskim terenima u okolini Beograda. Razvio je korisnu metodu za grafičko hidrauličko proračunavanje zatvorenih kanalskih profila.
U radovima iz ove oblasti akademik Pećinar se zalaže za kompleksno sagledavanje korišćenja voda i analizu ekonomskih posledica rešenja, kako neposredno po završetku objekta, tako i u budućnosti. U radu Kompleksno korišćenje vodenih tokova prikazani su principi kompleksnog korišćenja, naročito u pogledu usklađivanja zahteva energetike, navodnjavanja, vodosnabdevanja naselja i industrije. U ovu oblast spadaju i radovi na uređenju voda oko Beograda, sa predlogom hidrotehničkog uređenja Ade Ciganlije i pretvaranjem u jezero desnog rukavca Dunava između Velikog Ratnog ostrva i obale, kao i rad o prebacivanju voda iz sliva Drine u sliv Morače. Na HI zasedanju Svetske konferencije za energiju, koja je održana u Beogradu 1957. godine, bio je generalni izvestilac po pitanju kompleksnog korišćenja voda.
Pre Drugog svetskog rata, Miladin Pećinar se najviše bavio projektovanjem hidroelektrana. Većina hidroelektrana podignutih u istočnom delu Jugoslavije između dva svetskog rata su njegovo delo. Posebno se ističe hidroelektrana „Sv. Andreja” na Treski sa svojom smelom lučnom branom „Matka” (1938). O hidroelektrani i brani je napisao monografiju i radove na srpskom, nemačkom i italijanskom jeziku, što je doprinelo afirmaciji autora i našeg građevinarstva u tadašnjoj stručnoj javnosti Evrope.
Prva Pećinarova izvedena hidroelektrana sa branom bila je „Perućačko vrelo” kod Bajine Bašte (1927), a zatim slede: „Čečevo” kod Kosovske Mitrovice (1929), „Novi Pazar” kod Novog Pazara (1930), „Temštica” kod Pirota (1939) i „Crni Timok” kod Boljevca (1940). U to vreme (1932) su nastala idejna rešenja za hidroenergetski system „Vlasina-Vrla”, „Vardar-Pčinja” i hidroelektranu „Sopoćani”. Po završetku hidroelektrane „Sv. Andreja” bavio se rekom Drinom. Na osnovu istražnih radova već je 1940. godine predložio građenje visoke brane „Perućac” na Drini, na profilu „Kilavica”, za koju je uradio i idejno rešenje (1940). Na istom profilu je 1966. godine izgrađena brana „Bajina Bašta”. Idejna rešenja za hidroelektrane “Ovčar I” i „Ovčar II” na Zapadnoj Moravi u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri je uradio u toku Drugog svetskog rata (1944. godine). Na osnovu ovih projekata, odmah posle rata urađeni su glavni projekti, a zatim i izvedeni objekti hidroenergetskog sistema „Vlasina-Vrla” i hidroelektrane „Ovčar I” i „Ovčar II”, koje su dobile nova imena: „Ovčar Banja”, odnosno „Međuvršje”.
Profesor Pećinar je projektovao i prvu hidroelektranu u Albaniji – „V. Selita”, koja predstavlja interesantno rešenje i za snabdevanje Tirane vodom. Akademik Miladin M. Pećinar bio je vodeći ekspert prve Zajedničke jugoslovenskorumunske komisije za uređenje voda u Đerdapu. Mnogo je doprineo da se usvoji koncepcijsko rešenje koje je realizovano.
I u oblasti sanitarne hidrotehnike akademik Miladin Pećinar ima veoma značajan doprinos. U svome birou je, zajedno sa prof. V. Mitrovićem, uradio idejno rešenje i glavni projekt kanalizacije Zemuna, po kome je ista i izvedena. To je bio vrlo komplikovan i osetljiv problem, zbog izuzetno loših karakateristika tla u najnižim delovima Zemuna. Iz istog perioda su i projekti po kojima su izvedeni vodovodi u Tetovu (1925), Užicu (1932) i Skoplju (1937). Posle Drugog svetskog rata doneta je odluka o izgradnji Novog Beograda, a veliki izazov je predstavljala kanalizacija, još veći nego u Zemunu. I ovde je dao veliki doprinos rešenju problema.
Najveći uspeh u ovoj oblasti je projekat za snabdevanje vodom Beograda, gde se podzemna voda sa terena Makiša i Ade Ciganlije dovodi u Beograd, kao higijenski najispravnije i najekonomičnije rešenje. Deo vode se direktno prebacuje na Novi Beograd, dok je za prebacivanje vode u (stari) Beograd projektovan i izveden tunel od Makiša do Tašmajdana. Tunel se sastoji iz šest deonica: tri tunela unutrašnjeg prečnika 1,80 m i ukupne dužine 5.968 m, i tri čelična cevovoda: jedan je prečnika 1.000 mm i dužine 1.402 m, i dva prečnika 1.500 mm i dužine 836 m.
U oblasti uređenje vodotoka radovi se uglavnom odnose na eroziju tla. Tako je u monografiji Konservacija tla ukazao na ekonomske posledice erozije tla i dao je smernice kako zaustaviti eroziju i izvršiti regeneraciju tla.
Profesor Pećinar je, na osnovu ispitivanja voda u Bukovičkoj i Vrnjačkoj Banji, napisao monografiju Problemi pri korišćenju ugljenokiselih mineralnih voda, u kojoj obrađuje eksploataciju mineralnih voda. Za Nišku Banju je, zbog rashlađivanja i mućenja termalnih vrela, sezona trajala samo oko pola godine. Analizirajući temperature i izdašnosti dva termalna vrela u toku godine, jednom lakom intervencijom, obezbedio je da banjska sezona traje preko čitave godine.
U Vrnjačkoj Banji godinama je vršio eksperimente u cilju podzemnog akumulisanja lekovite tople vode, kako bi se izdašnost u toku godine uravnotežila. Na Palanačkom kiseljaku, predložio je mere kojima je otklonjeno oscilovanje izdašnosti tokom godine. Sličan uspeh je postigao i u Bukovičkoj Banji, u kojoj su, po njegovom rešenju, podignute moderne instalacije za eksploataciju mineralne vode.
U okviru svake od hidroelektrana, profesor Miladin Pećinar projektuje i pripadajuće konstrukcije: branu, odvod vode u toku građenja, temeljni ispust, preliv, brzotok, slapište, vodozahvat, zatvaračnice, dovodne kanale, cevovode, ili tunele do hidroelektrane i mašinsku zgradu. Pri tome, angažuje najpoznatije stručnjake iz pojedinih oblasti. Tako je, na primer, statički proračun lukova na brani “Matka” radio inž. Miodrag Marinković (tada docent, a kasnije profesor na Građevinskom fakultetu), konsultant za beton bio je inž. Đorđe Lazarević (kasnije profesor Građevinskog fakulteta i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti), dok je izvođač radova bio inž. Pavle Vukićević (kasnije savetnik u preduzeću “Energoprojekt”). U većini slučajeva je lično vršio nadzor na izgradnji objekata projektovanih u svome birou. Lučna brana „Matka” na reci Treski, 14 km uzvodno od Skoplja, izgrađena je radi akumulisanja vode za hidroelektranu „Sv. Andreja”. Ona po mnogo čemu predstavlja jedinstven objekt kod nas i u svetu. Brana je takozvanog tipa „Penja Bef”, druga takve vrste u Evropi (prva je bila brana „Denia” u Španiji). Bila je najviša brana u Kraljevini Jugoslaviji i najsmelija od svih lučnih brana sagrađenih u našoj zemlji…”
RAD NA FAKULTETU
Profesori Ljubodrag Savić i Vladan Kuzmanović o radu Miladina Pećinara na fakultetu navode:
“Odlukom Vlade NR Srbije od juna 1948. godine Tehnički fakultet je izdvojen iz sastava Univerziteta u Beogradu i postao je Tehnička velika škola, a Građevinski odsek postao je Građevinski fakultet u sastavu Tehničke velike škole. Odmah je napravljen prvi nastavni plan, po kome je na Odseku za hidrotehniku uveden predmet Hidrotehničke konstrukcije. Za vanrednog profesora i prvog nastavnika na ovom predmetu izabran je inženjer Miladin Pećinar, kao vrstan poznavalac hidrotehnike, koji je već projektovao brojne hidrotehničke konstrukcije. Na predmetu je bilo malo teorije, a više prikazivanja i rešavanja praktičnih problema. Voleo je studente, ali je njegov odnos prema njima bio odnos strogog roditelja. Studentima je savetovao da ne teže odmah za zaradama i bogaćenjem, već da se prvo formiraju kao dobri inženjeri, a nagrada će neizbežno doći kasnije. Ovakav stav profesor je potvrđivao i u praksi: njemu je uvek bilo važnije kako će se posao uraditi, nego koliko će novca za to zaraditi. Studentima je govorio da on ostaje njihov profesor i posle završenog fakulteta i da uvek mogu da dođu kod njega za savet… Inženjeri su to često i rado činili.
Tri godine pre penzionisanja napisao je udžbenik „Hidrotehničke konstrukcije – brane”. Knjiga je zasnovana na predavanjima, koja je profesor Pećinar držao studentima punih 12 godina i sažeto prikazuje šta projektant brana treba da zna i o čemu najviše treba da vodi računa… Uz osnovna znanja, ova knjiga je usmeravala inženjere koji su se bavili branama na usko specijalizovanu literaturu neophodnu za projektovanje.
Uspeh profesora Pećinara u stvaranju hidrotehničkih objekata kao delo inženjera, a posebno stručnih kadrova kao delo nastavnika, i kao savetnika u ustanovama, doneli su našoj zemlji značajne rezultate. Svakako je u Srbiji, a delom i u celoj bivšoj Jugoslaviji, akademik Miladin M. Pećinar jedan od najzaslužnijih ličnosti za razvoj moderne hidrotehnike”.
REKLI SU O NJEMU
“Deda je bio deo srpske elite, koja je činila stubove ove države. Bio je veliki ratnik i veliki graditelj.” – Zorana Pećinar Ćirjanić, unuka (Tribina „Kaplar znanja i časti“, Beograd, 2019)
“Kada se pomene Šarganska osmica, pomisli se na Miladina Pećinara – čoveka koji je u kamenu i čeliku ostavio deo svoje duše.” — Prof. dr Radomir Kovačević, SANU (Zbornik „Inženjeri Srbije kroz vekove“, 2004)
“Bio je čovek koji je znao da znanje nije privilegija, već dužnost prema narodu iz kojeg potiče.” – Prof. Milan Bogićević (list „Građevinar“, 1975)
“Akademik Miladin M. Pećinar bio je veliki graditelj i omiljeni profesor, jedan od pionira naše moderne hidrotehnike.” — Časopis „Vodoprivreda“ (1989)
“Pećinar je znao da se most ne gradi samo da bi se prešlo preko vode, već da bi se spojili ljudi.” – Manifestacija „Graditelji vremena“, Užice, 2018
MILADIN JE BIO VIŠE OD INŽENJERA
Miladin Pećinar bio je više od inženjera. Bio je graditelj snova, čovek koji je razumeo da most nije samo spoj dve obale, već i dve sudbine. Njegov život bio je svedočanstvo da znanje ima smisla samo ako služi drugima, a rad samo ako ostavlja trag.
U njegovim projektima nije bilo samo kamena i čelika — bilo je ljubavi prema zemlji iz koje je potekao, prema ljudima za koje je gradio i prema vremenu koje tek dolazi.
Danas, svaki zavoj Šarganske osmice, svaki kamen mosta na planinskom potoku, nosi deo njegove upornosti i njegove tihe vere u napredak. Miladin Pećinar je otišao 1973. godine, ali njegovo delo i dalje traje — kao nevidljivi most između prošlosti i budućnosti, između čoveka i zemlje koja ga je oblikovala.
Bio je inženjer, vizionar, učitelj i patriota. Ali pre svega — Zlatiborac koji je znao da snove svojih predaka pretvori u put kojim će i drugi moći da kroče.
Autor: LZS
Zahvaljujemo se Opštini Čajetina, TO Zlatibor, Kulturnom centru Zlatibor, Biblioteci „Ljubiša R. Đenić“ u Čajetina na saradnji.
Tekst je deo medijskog projekta “U SLAVU PREDAKA” koji je sufinansiran od Opštine Čajetina. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
