JPF: FESTIVALSKE VATRE SE NE GASE

Jugoslovenski pozorišni festival “Bez prevoda”, koji se svake godine održava u Narodnom pozorištu u Užicu, ubraja se u jednu od većih kulturnih manifestacija u Užicu, koja privlači mnogbrojne goste i van Užica. Festival je nastao 1996. kao festival najboljih predstava, da bi 2007. godine proširio koncept na jedinstveni kulturni prostor regiona u kome se govori isti ili sličan jezik, zamišljen je da učini radost užičkoj publici, ali i da bude svojevrstan teatarski seminar domaćim glumcima. Festival je za 25 godina postojanje prikazao 175 predstava, ugostio preko 45 pozorišnih institucija sa nekoliko hiljada umetnika i saradnika, koji su radili na stvaranju predstava koje su užička publika i pozorišni poslenici iz regiona imali prilike da pogledaju.

Jubilarni 25. JPF nije održan 2020. godine zbog epidemije korona virusom. Organizator je odlučio da se održi kada situacija bude dozvolila. I zaista, održao se u junu ove godine. A naredni, 26. po redu, biće održan u novembru, ukoliko epidemija dozvoli.

Svakome ko je pokušao da okupi više od petoro ljudi jasno je da je ravno podvigu organizovati takav fesitival u vreme pandemijskih restrikcija – rekao je Zoran Stamatović, direktor Narodnog pozorišta Užice, direktor i koselektor festivala.

ZORAN STAMATOVIĆ: UŽICE SE PREPOZNAJE PO FESTIVALU

Početak održavanja festivala nije bio lak, ali se uspelo u nameri da se festival razvija i živi. Direktor pozorišta kaže da u gradu postoji tradicija pozorišta od 1856. godine, ali sve to nije merljivo samo kroz pozorište i mora se šire gledati, kroz mentalitet Užičana.

U Užicu je 1900. izgrađena prva hidrocentrala po Teslinim principima polifaznih struja u Evropi i druga u svetu, svega pet godina posle podizanja iste takve centrale na Nijagari u Americi. Ona je tada bila spona sa savremenim svetom, a to je danas naš festival – izjavio je Stamatović.

Festival je, prema njegovim rečima osnovan nadajući se da će doći vreme kad će narodi, koji dele isti prostor i govore sličnim jezikom, moći da razgovaraju.

Nametnuli smo se kao grad u koji vole da dođu najznačajnije pozorišne kuće, pisci, reditelji, glumci, scenografi, izdavači i drugi stvaraoci i vode se rasprave o značajnim pitanjima. To su naši pokušaji da se rešavaju sporovi koji su zapodenuti u nekom drugom vremenu i na drugom mestu. S druge strane, menjale su se vlasti, ali nijedna od njih nije pokušavala da festival upodobi sa sopstvenim politikama, već su se trudile da ga sačuvaju kao dragocenost i prepoznatljivost grada. Pojedina velika pozorišta iz Zagreba, Podgorice i Sarajeva, prvo su gostovala u Užicu, a potom u Beogradu – dodao je direktor NP Užice.

JPF ima svoj koncept, a mnogi su pokušavali da na osnovu takvog koncepta osnuju svoje festivale. Ali, oni nisu dugo trajali, a uzrok Stamatović vidi u tome što nijedan drugi festival nije pronašao sopstveni koncept i izgradio spone sa publikom. Organizatori festivala se bore da mlada generacija usvaja prave ljudske i pozorišne vrednosti, jer nije uspeh u tome šta smo uradili mi, nego u tome šta će uraditi oni koji dolaze posle nas.

Festival je pruga kojom se trudimo da i u našoj repertoarskoj politici uradimo nešto što može da konkuriše pre svega za naš festival i druge festivale. Naše predstave, pripremljene pre pet i deset godina, mogu da igraju na nekim interesantnim festivalima koji se trenutno dešavaju u regionu. Osnova ovog festivala osim medija je publika i njoj hvala što nas podržava, što nas održava – izjavio je Stamatović i dodao da je veoma bitno interesovanje dece za umetnička zanimanja koja podrazumeva pozorište.

BOJAN MUNJIN: ČUVAMO FESTIVALSKU VATRU

Bojan Munjin, hrvatski pozorišni kritičar i novinar i koselektor JPF, kaže da je u vreme korone najvažnije očuvati festivalku vatru.

– Još smo živi i još smo tu, pokušavamo da očuvamo festivalsku vatru – rekao je Munjin.

On kaže da je pozorište zaista ogledalo vremena, trenutka, onoga što je danas.

U suprotnom, pozorište je ili muzej ili bekstvo od stvarnosti. Tako i užički festival živi sa svojim vremenom i hoće da ga pokaže preko predstava koje dovodi na festival – kaže on.

U vreme korone za njega je velika sreća da ove godine imamo Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu.

Mnogi drugi, u regiji i šire, tu šansu nemaju. Evropa i Amerika su bile potpuno zaključane pozorišno. Umetnički direktor iz Hamburga je rekao da imaju jedino onlajn probe da ne polude, što je opšta slika atmosfere u pozorištu jer predstave nisu igrane. Koordinatorka pozorišnog života u Velikoj Britaniji je izjavila da su štete u pozorištu veće nego ukupna šteta u engleskoj privredi. U Sloveniji nisu igrali uopšte, policijski čas je trajao do prošlog četvrtka, a u Bosni su nam rekli da su izgubili kondiciju, njihovi mentalni mišići su oslabili – opisao je Munjin situaciju u pozorištima širom sveta u vreme epidemije.

PROF.EMIRATUS SVETOZAR RAPAJIĆ: JPF IMA SVOJU IDEJU VODILJU

Koliko je značajan JPF govorio je prof. emeritus na FDU u Beogradu Svetozar Rapajić na otvaranju 25. JPF.

Evo nas 25. put. Dvadeset pet godina za jedan festival nije ni mnogo, ali nije ni malo. Međutim, dovoljno je da se izbrusi profil festivala, da se vidi u čemu se on razlikuje od drugih i da ima neku svoju sopstvenu ideju vodilju. Mislim da je od svih naših festivala, ovaj u Užicu najprofilisaniji. O tome upravo govori njegov naslov – Bez prevoda. U početku je, a počeo je 1996. godine, okupljao najbolje predstave sa područja tadašnje Državne zajednice Srbije i Crne Gore, a kasnije se usmerio u pravcu – bez prevoda. Mi smo sada u situaciji da iz političkih razloga, umesto jednog jezika koji nas je sve okupljao, imamo četiri državna jezika, a podsetiću vas da su u nekim većim, bogatijim i starijim kulturama, jezičke razlike mnogo veće nego između ova naša četiri državna jezika – rekao je prof. emeritus Svetozar Rapajić, navodeći da je JPF možda najjači praktični dokaz da se radi o jednom jeziku, ukazujući na primere velikih razlika u italijanskom i nemačkom jeziku gde postoji potreba i titlovanja.

Ovaj festival, jubilarni, događa se u nevreme, kada se u celom svetu otkazuju predstave, sportski događaji, skupovi, veselja. Naravno, da je organizovati festival u takvoj situaciji ogroman podvig. U stvari, podvig je organizovati festival i u nekim „normalnim okolnostima“. Okolnosti u kojima se odvijao ovaj festival nekada su bile teške, nekada teže, nekada lakše, ali nikada nisu bile, a verovatno nikada i neće biti sasvim lake, kao ni u pozorištu, bar onom koje uspe – put do uspeha nije lak. Pozorište je preživelo ratove, revolucije, okupacije, tehnološki napredak, a evo i epidemije. Živeće pozorište i preživeće. Кao što kaže Bojan Munjin u sloganu – Još smo živi i još smo tu. Treba biti zahvalan i celom kolektivu užičkog pozorišta, besprekornoj organizaciji i gradu Užicu. Moram da pomenem i ove koji su bili čuvari vatre hrama ovog festivala od samog početka, od Branka Popovića pa do današnjih, Zorana Stamatovića, Nemanje Rankovića i Bojana Munjina – rekao je prof. emeritus Svetozar Rapajić.

NEMANJA RANKOVIĆ: FESTIVAL JE OBNOVIO POKIDANE VEZE

Nemanja Ranković, umetnički direktor Narodnog pozorišta Užice, govorio je o samom postojanju festivala.

Četvrt veka postojanja festivala dovoljan je period da možemo zaključiti da je predlog reditelja Branka Popovića bio i ostao hvale vredan jer je Užice dobilo pozorišni festival za čije pokretanje je zaslužno Ministarstvo kulture Republike Srbije i tadašnja Opština Užice. Festival je pokrenut te 1996. sa zadatkom da se na njemu prikazuju najbolja pozorišna ostvarenja iz protekle sezone iz tadašnje Jugoslavije (Srbija i Crna Gora). Dejan Penčić Poljanski kao prvi umetnički direktor i selektor ovog festivala uspostavio je kriterijume ispod kojih se nije išlo. Naravno, bilo je i prdstava oko kojih su se danima lomila koplja, ali kvalitet i sveža energija od kojih su nastajale nikad nisu bile upitne. Osim Poljanskog, selektorski posao kasnije su obavljali i Aleksandar Milosavljević, Veljko Radović, Vladimir Кopicl, Maša Stokić i Bojan Munjin – podsetio je Ranković i dodao da su članovi žirija, koji su odlučivali o dodeljenim nagradama uvek predstavljala najeminentnija teatarska imena iz Srbije i iz regiona.

Nemanja Ranković je nakon podnete ostavke Dejana Penčića Poljanskog preuzeo umetničko oblikovanje ovog festivala. Dočekao ga je raspad tadašnje zajednice Srbije i Crne gore.

Tada se postavilo pitanje, šta i kako dalje sa festivalom? Moja želja i inicijativa bila je da Užičani imaju priliku da gledaju i predstave iz regiona, tačnije, sa prostora Hrvatske, BiH, Crne Gore I Srbije, kako bi stekli uvid u pozorišna dešavanja u regionu a kolege obnovile pokidane veze ili izgradili nove. Ta inicijativa je uz ogromnu podršku direktora festivala Zorana Stamatovića, na prvom mestu, kao i Saveta festivala, vrlo brzo prihvaćena. Ponovo je bilo razloga da festival zadrži dotadašnji naziv – Jugoslovenski pozorišni festival. Na predlog članice Saveta festivala, Vide Ognjenović, ubrzo biva usvojen i podnaslov festivala tako da festival dobija, pored proširenog područija sa koga se predstave selektuju i pun naziv, JUGOSLOVENSКI POZORIŠNI FESTIVAL – BEZ PREVODA. Od trenutka uspostavljanja koncepta i podnaslova „Bez prevoda“ jasno se određuje kao festival koji se temelji na zajedničkom kulturnom nasleđu. Njagovi slogani jasno određuju njegovu subverzivnost naspram posthumanog sveta, ali ne u dnevno-političkoj i samoproklamovanoj subverzivnosti, koja je sama sebi cilj, ni u dodatnoj dekonstrukciji ono malo preostale ljudskosti i odnosa čovečnosti spram pojedinca. Festival je ubrzo prevazišao početne zadatosti i za relativno kratko vreme postao respektabilan i na područiju nekadašnjih jugoslovenskih republika – rekao je Ranković.

O daljim planovima u razvoju festivala Nemanja Ranković je rekao da je “borba da ne pristanemo na ideološke principe pripadnosti, kao temeljne vrednosti”.

Trudićemo se da festival sačuva etičko filozofsko poimanje čoveka i humanosti. U takvom ambijentu, festival će nastaviti da govori o životu kao čudu, životu koji je iskustvo, o vrednostima koje su neporecive, o nemogućnostima etičkog sistema bez univerzalnih vrednosti. Da Užice ostane u centru pozorišnih zbivanja povezujući umetnike u regionu i otvarajući put novim poetikama. Želim da verujem da će to u vremenu pred nama biti moguće i da ćemo zajedno nastaviti da radimo na doprinosu međunarodne saradnje, otvaranju granica, razvijanju dijapazona umetničkog stvaralaštva, građenju i redefinisanju pozorišnog identiteta a sve u cilju razvojnog interesa zajednice – zaključio je Ranković.

RADE ŠERBEDŽIJA: PUBLIKA BRANI SVOJ FESTIVAL

Jedan od posetilaca Jugoslovenskog pozorišnog festivala je bio poznati glumac Rade Šerbedžija.

Gledao sam publiku i divio se kako je ovaj festival odgojio divnu publiku koja sa pažnjom i razumevanjem sluša te predstave sa mnogo strasti, brane taj svoj festival i žele ga napraviti što boljim. Publika je sastavni deo i mi to za njih radimo i kad imaš dobru publiku onda je i predstava bolja. Gledao sam samo četiri predstave, ali sam imao sreću da su bile zanimljive, a ova Jugoslovenskog dramskog pozorišta me prosto oduševila. Bobo Jelčić je režirao, Boris Isaković je igrao glavnu ulogu, svi su glumci briljantni i predstava je čudesna. Oduševljen sam stvarno, zaista imamo čudesnih glumica i glumaca – rekao je Rade Šerbedžija prilikom boravka u Užicu.

PRODUCENT JANKO LJUMOVIĆ: FESTIVAL NUDI PROSTOR ZA RAZMIŠLJANJE

Svaki održani festival je imao svoj moto. Jednom priliko, kada je bio član žirija,  producent Janko Ljumović govorio je o tom konceptu festivala.

Mislim da je kvalitet ovog festivala što ima konceptualni pristup, što selekciju predstava iz četiri pozorišna sistema gradi na promišljenom autorskom konceptu, koji ulazi u problemsko-koncepcijski okvir koji je puno teži. U tom nekom čitanju, u ovim vašim i našim odgovorima, koji je podrazumevao duge razgovore jer nam je organizator ponudio “statement” i napravio jasan koncepcijski okvir gde mi zapravo imamo apsolutnu nit u praćenju tih pozorišnih identiteta, stvarnosti, junaka, dilema, strahova, nadanja, vjerovanja, to je onda zapravo aktivistički pristup teatru i to ovaj repertoar pokazuje. Takođe, istakao bih participativnost publike, koja nije dakle samo protokolarna i pasivna već vrlo intenzivna, to dokazuje i taj “incident” koji se desio na jednoj izvedbi, a zapravo svaka predstava je mogla da ima takve reakcije i participaciju koja je režirana, a može biti vrlo spontana. Mislim da je festival nudio i nudi prostor za dijalog i promišljanje. Ja bih, sa ovim iskustvom već druge godine u žiriju, zapravo pozvao i predložio Direkciji festivala da razgovore još više stimuliše, koji nisu samo ti podrazumevajući razgovori nakon predstave. Mislim da selekcija i koncept i ovakve predstave zaslužuju tematske razgovore koji referišu i da pozorište treba da bude mjesto ne samo za valorizaciju estetskih pitanja, već i intelektualnog dejstva i te vrste angažmana koje može još više i aktivnije da uključi javnost u razgovor o pozorištu – rekao je Janko Ljumović.

PROPRATNI PROGRAM I NAGRADE

Bogatstvo ovog festivala čine i propratne aktivnosti. Pre otvaranja svakog festivala održava se izložba fotografija Radovana Bajića Baja, užičkog fotografa i fotografa festivala. Izložene fotografije godinama podsećaju na prethodne festivale.

Takođe, značajne propratne aktivnosti su razgovori sa poznatim autorima knjiga i o knjigama sa publikom, kao i tribine.

I na kraju, za sve ovo vreme trajanja festivala dodeljivane su nagrade ARDALION:  za najbolju predstavu, za najbolju režiju, za najbolju žensku ulogu, za najbolju mušku ulogu, za najbolju scenografiju, za najbolju kostimografiju, za najbolju epizodnu ulogu, Ardalion i Nagrada Politike “Avdo Mujčinović” za najboljeg mladog glumca, Specijalni Ardalion za neki od elemenata predstave koji nije obuhvaćen prethodnim nagradama i Nagrada publike. Do sada je dodeljeno oko 220 Ardaliona.

Autor: LZS

Tekst je deo projekta podržan i sufinansiran od strane Grada Užica.

Zahvaljujemo se rukovodstvu Narodnog pozorišta Užica, organizatorima i učesnicima JPF i novinarima JPF na saradnji.

 

 

Leave a Comment