Alakura, avgara, zlotrk, sprčoljak, smorogati i još stotinu su reči koje je koristio naš narod ne tako davno, a koje se danas retko kad mogu čuti u razgovoru. Da bi ih sačuvao od zaborava Miroslav Marković iz Požege ih je zabeležio i sačuvao u svojoj knjizi “U jalaku zlotrk bazvrče”.
Sam naslov knjige za mnoge zvuči kao da je napisan na nekom stranom jeziku, a u suštini je sastavljen od starih izraza srpskog jezika u Zapadnoj Srbiji, ponajviše iz požeške okoline. I cela knjiga se sastoji od 500 narodnih izraza, odabranih od oko 1.000, koje je zapisivao u poslednjih 36 godina.
– Radi se o izrazima za koje mnogi mlađi ljudi, pa ni neki stariji, uopšte ne znaju. A svi se obraduju kad čuju da se, eto, neko setio da i ovo uradi. Noseći nekad papir i olovku, a sada telefon, uvek sam osluškivao kad ljudi razgovaraju, pa kad bih čuo neki nezapisan izraz, prišao bih tim ljudima i zamolio da mi pojasne. Ipak, najveći broj izraza „pokupio” sam od svojih roditelja, od starih ljudi, dede, babe… – kaže autor ove zaista zanimljive knjige.
Knjiga ovih starih srpskih izraza ima još veću vrednost u vremenu kada mladi i deca koriste strane kratke izraze. Znaju za lajkove, bagovanje, hejtere, četovanje, a ne znaju za zauvar, skrati, rezedo.
SMOROGATI – neuredno ostaviti bez obzira što je trebalo pažljivo da se uradi.
SPRČOLJAK – nešto malo, sitno, može se odnositi kako na malog čoveka ili životinju.
NATEGA – korisna sprava i naprava za raznorazne potrebe, pomoću nje se mogla natočiti rakija, a “i neposlušno čeljade gađat u glavu i da ne bude nekog jazuka”.
AVGARA – osoba koja je sklona avganju tj. širenju raznih priča po selu, obično nenamerno, više radi publiciteta, često uz humor. Iako ne zlonamerne, avgare nisu bile baš omiljene.
ALAKURA – preterano smela i slobodna žena, sumnjivog morala, ali i neustrašiva i borbena, osoba koja se ne libi ni muških teretnih poslova.
– To me je u stvari i podstaklo da objavim ovu knjigu. Kao i moja desetogodišnja ćerka. Sedim i kucam ove izraze, a dete trčkara oko mene, pita me šta radim. I polako sam počeo da joj otkrivam tematiku. Kaže mi da joj pročitam nešto. Pročitao sam joj razgovor dvojice komšija, a ona mi kaže da ništa ne razume. To mi je bilo slatko, ali i opominjuće. Greota bi bilo da ne zna kako su pričali baba i deda – kaže Miroslav.
Za jezik kaže da je živa stvar.
– Pa, zar upravo to nije najbolja potvrda da ga treba: čuvati, negovati i hraniti. Inače može izumreti. Jezik u zapadnoj Srbiji, osobito u požeškoj okolini, izuzetno je bogat, muzikalan, melodičan. Što se tiče izraza, uvek me je kopkalo zašto ih naša deca ne znaju. Srpski je zaboravila treća generacija Srba u inostranstvu, a ako ovako nastavimo da urušavamo jezik roda svoga, kod nas će već naša druga generacija zaboraviti maternji jezik – kaže naš sagovornik i dodao je da “ovo što radim mladi smatraju zaostalim, da nije potrebno, da ne treba gledati u prošlost nego u budućnost, a ja mislim da ko ne poznaje prošlost i istoriju da nema šanse da upozna budućnost”.
A evo i da “prevedemo” šta znači naslov: “jalak” je u narodu bio „svojevrsna svetinja u koju se nije smelo dirati”, zaštitnik od bujičnih voda i međaša; “zlotrk”, reč koja nema zla, umiljenica je za nestašno dete koje umiljatošću pleni pažnju, dok “bazvrče” onaj koji lenstvuje.
Ovo je Markovićeva druga knjiga, a prva se zove “Priče iz dedinih opanaka”, koja je sastavljena od savetodavnih priča predaka, onih priča kojima su direktno govorili i savetovali potomke više nego da su ih učili šta i kako treba raditi.
Miroslav Marković je po profesiji oficir (sada u penziji), a tokom vojne karijere povremeno se bavio i novinarstvom kao dopisnik beogradskih listova iz Makedonije, gde je službovao.
Autor: LZS
