„Trezori“ u Narodnom muzeju Užice su svakako interesantni kao istorijsko-kulturno i turističko dobro. Strašni događaj iz 1941. godine, koji je dogodio baš u tezorima, obeležava se svake godine polaganjem cveća i odavanjem počasti poginulim.
OD BANKE DO FABRIKE
Trezori su nekada pripadali Narodnoj banci Kraljevine Jugoslavije, koja je takođe bila smeštena i u dvema zgraama današnjeg Narodnog muzeja Užice. Ovi objekti su građeni uoči Drugog svetskog rata. Izgrađene su dve spratne zgrade i tri podzemna tunela (trezora), namenjena za rad celokupnog aparata centrale Narodne banke u slučaju rata. Započeta je 2 novembra 1938. godine, a obustavljena je 8. aprila 1941. godine. Do tada, odnosno 5. decembra 1940. godine, izgrađena je samo prva zgrada današnjeg Muzeja, dok trezori, koji su bili namenjeni za kovnicu metalnog novca i trezor, i druga zgrada, koja je bila predviđena za stambene potrebe, nisu bile u potpunosti završene.
Užice je bila jedina slobodna teritorija i poznata je tada bila pod imenom Užička republika. Trajala je od 24. septembra do 29. novembra 1941. godine. U to vreme u zgradu tadašnje banke nalazio se Vrhovni štab NOPOJ i CKKPJ sa pratećim službama, a naravno i vrhovni komandant Jospi Broz Tito. Desni tunel je služio za smeštaj i rad Partizanske fabrike oružja i municije, dok je levi bio civilno sklonište u slučaju bombardovanja.
Ova fabrika je za oko dva meseca proizvela 2,7 miliona puščanih metaka, 90.000 komada pištoljske municije i 21.000 pušaka. Pored boraca užičkog partizansklg odreda, fabrika je snabdevala i ostale jedinice u Srbiji, Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori.
STRAŠNA EKSPLOZIJA
Ali, u partizanskoj fabrici oružja i municije 22. novembra 1941. godine došlo je do strašne eksplozije, u kojoj je prema zvaničnim podacima Muzeja, oko 120 ljudi, žena, dece i starih osoba, izgubilo život.
– Eksplozija se dogodila u poprečnom delu tunela, koji je služio za smeštaj materijala i proizvoda fabrike u raznim fazama. Eksplozija se lančano proširila na oba tunela i tako u talasima trajala sve do idućeg dana. Svi pokušaji spašavanja radnika i građana u toku eksplozije ostali su bezuspešni. Prema podacima koji raspolažemo, poginulo je oko 120 lica. Nama je poznato 111 imena, 69 civila i 49 radnika Fabrika oružje – kaže istoričar i kustos Narodnog muzeja u Užicu Goran Novaković.
Svi radnici koji su se našli u tunelima su stradali.
Danas u uređenem prostoru koji je predstavljao sklonište za civile nekoliko slika na kojima su osobe koje su stradale u strašnoj eksploziji. Svake godine, 22. novembra se obeležava ovaj dan. Među posetiocima su i potomci nastradalih, a ima živih koji su preživeli.
SVEDOČENJA
Među preživilama je Užičanka Nadežda Nedeljković, a jedna od žrtava bila je njena sestra Dobrila Tošić. Nadežda je tada bila drugi razred osnovne škole. Njeni roditelji doselili su se u Užice iz Mokre Gore. Imala je stariju sestru i brata, koji su rođeni u Mokroj Gori, a nakon što se otac zaposlio na železnici, došli su u Užicu. Tu se rodila Nadežda i još dve ćerke. Sa tri sestre često je išla u sklonište, pa i tog kobnog dana.
– To ne može nikada da se zaboravi, to je bilo strašno. Iako sam imala samo osam godina, bila dete, to se nikada ne može zaboraviti. Sa dvema sestrama sam bila na samom izlazu ovog tunela gde su bili civili, a starija sestra, koja je bila učenica Učiteljske škole, bila je unutra sa porodicom Prodanović. Čekala je njihovu ćerku, a njenu drugaricu, da pođu zajedno kući. Taj dan je bio tmuran, nije bilo uzbune i računalo se da neće biti aviona. Spremale smo se da pođemo kući. I mi smo pošle. To je bilo oko pola dva u dan. I… Odjednom je došlo do eksplozije, koja me je odbacila u krečanu. I moje dve mlađe sestre su bile tu napolju. Posle eksplozije našle smo se u Gimnaziji, gde su nas lekari previjali. Svima su nam bile isečene ruke. Nismo videle Dobrilu, najstariju sestru. Našli smo je posle dva dana, kada je raščišćeno. Bila je sa porodicom Prodanović, koji su svi poginuli – seća se sa tugom Nadežda.
KO JE KRIV ZA EKSPLOZIJU?
A kako je došlo do eksplozije? Partizanski list „Borba“ je tada objavila:
„Plaćeni petokolonaši i fašistički špijuni istovremeno i planski izazvali su eksplozije u jednoj radionici u Užicu i električnoj centrali u Čačku. Neprijatelji nisu uspeli da nanesu velike materijalne štete. Ali u Užicu je poginuo izvestan broj radnika i civilnog stanovništva, nevinih žena i dece koji su se slučajno našli u blizini”.
To je jedna od verzija događaja, a postajala je još jedna verzija, za koju pojedini kažu da je namerno plasirana od komunista. Ovu verziju je proneo Vrhovni štab, da je bombu podmetnuo četnički kapetan Milorad Mitić, oficir za vezu između Draže Mihailovića i Tita. Do sada nije dokazano da je bila sabotaža.
Postoji i treća verzija, za koji mnogi kažu da je među najrelevantnijim a to je da je došlo do varničenja na električnim vodovodima što je izazvalo paljenje nitroglicerinskog baruta, a zatim i eksploziju.
Zgrada i podzemni tuneli rešenjem Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture 1949. godine, stavljeni su pod zaštitu države. Zgrada je proglašena za nepokretno kulturno dobro od velikog značaja 1979. godine.
U dvorištu Muzeja nalaze se dva spomenika posvećeni žrtvama eksplozije. Jedan je rad vajara Borisa Anastasijevića, a drugi je rad vajara Nebojše Mitrića.
Ovaj deo Narodnog muzeja iz godine u godinu sve više ima posetilaca.
Autor: LZS
Zahvaljujemo se Narodnom muzeju na saradnji.
Tekst je deo medijskog projekta “Kroz istoriju do budućih turista” koji je sufinansiran od Grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
