U istoriji Užica, koja pamti trgovce, zanatlije, ratnike i učitelje, ime Borisava Mališe Atanackovića zauzima posebno mesto – ne samo kao ime jednog čoveka, već kao simbol razdoblja u kome se varoš budila i postajala grad. Njegov životni put obeležen je preduzetničkim duhom, snažnim osećajem odgovornosti prema zajednici i sposobnošću da vidi dalje od svog vremena.
On je pripadao onoj generaciji ljudi koja nije čekala promene — ona ih je stvarala.
Mališa Atanacković je rođen u Zaglavku 1860. godine. Otac Tripko je bio kolar, rodom iz Kremana, a majka Jela, rodom iz Duba. Tripko je živeo u Užicu, a Jela sa sinovima u Zaglavku. Kada je Jela umrla 1871. godine, Borisav je došao kod oca u Užice.
U vremenu kada su mnogi i dalje verovali samo u tradiciju, Mališa je verovao u razvoj. Njegovi projekti nisu bili samo lični poduhvati – oni su predstavljali prve ozbiljne korake grada ka modernizaciji i industriji. Zato savremeni istoričari i publicisti govore o njemu kao o jednom od začetnika industrijskog Užica.
OD SELJAČIĆA DO INDUSTRIJALCA
Prema rečima Dragan R. Filipovića, hroničara Užica, Borisav nije učio očev zanat, već je radio u kafani kod Jefta Petakovića, ali više je raido u štali nego u kafani.
– Vrednog i bistrog brzo su ga zapazili profesori užičke realke Dobro Ružić, Nastas Petrović i Ljuba Davidović. Oni su ga i nazvali Mališa. Poslali su ga u Beograd kod jednog nemačkog jevreja zanatlije, Tlšlera, gde će provesti godinu dana. Tu je naučio dve važne stvari: nemački jezik i nemački odnos prema radu, što će mu kasnije veoma mnogo značiti. Vratio se u Užice i ova trojica profesora su mu dali novac da počne svoj posao – kaže Dragan R. Filipović.
I Mališa ih nije izneverio. U Užice je došao sa suprugom Jelenom, a na Rakijskoj pijacu je napravio kuću.
– Nabavio je dva baradka rakije i vina i otvorio “podrum”, odnosno pecaru u lepoj beloj porodičnoj kući. U prizemlju je otvorio i kafanu i pivnicu sa mesarskim panjem ispred nje. A onda ciglanu, parni mlin, hidrocentralu „Groto“ i električni mlin na Rakijskoj pijacu, a sa viđenim akcionarima osnovao je Tkačnicu i već je tada zagovarao otvaranje električne centrale „Pod gradom“ – kaže naš sagovornik.
Onda se ostvarila njegova zamisao. Dtagan R. Filipović navodi da je 3. maja 1889. godine pozdravio kralja Aleksandra, koji je pročitao tekst upisan u spomenicu, stavio je u metalnu futrolu, dodao nekoliko novčića i prekrio ih malterom…
– Na Ilindan 1900. godine, na kraljev rođendan, naša centrala je počela sa radom. Imao je on i viziju žičare od Užica do Zlatibora, za trupce potrebne stolarskom delu Tkačnice, ali i putnike. Ali, uticajni ljudi mu nisu pomogli, nisu verovali da je tako nešto moguće, pa nisu hteli da daju pare – dodao je Filipović.
U Užicu su tada bile Narodna radikalna stranka, čiji je jedan od osnivača Adam Bogosavljević, i Socijaldemokratska stranka, čiji je osnivač bio Svetozar Marković.
– Oko radikalne stranke su se okupljali privrednici, trgovci i zanatlije, a oko socijalista gradska sirotinja i radnici. Mališa je postao član radikala, a stranku u Užicu su vodili prota Milan Đurić, profesor Dobrosav Ružić, štampar Lazar Triš i časovničar Rista Tešić, advokati Mihajlo Zotović i Obren Blagojević i mnogi poznati građani Užica. Prvaci socijalista u Užicu u to vreme su: Radovan Dragović, Dragiša Lapčević, Dimitrije Tucović i Dušan Popović. Iako su u početku ove dve stranke blisko sarađivale, ubrzo je došlo do raskola. Čak je Svetozar Marković u „Radničkim novinama“ često napadao poduhvate Mališe Atanackovića, a povodom rada Tkačnije je napisao „Čunkovi su udarali u naše grudi a dividendu prisvajaju Mališa i kompanija” – kaže naš sagovornik.
MALIŠA JE BIO POLITČAR
Užički istoričar dr Ilija Misailović, priređivač Mališinog ratnog dnevnika, takođe se bavio likom i delom Mališe Atanackovića.
– Govorilo se tada da se u gradu pitaju prota (Milan Đurić), Miša (Miloš Trifunović) i Mališa, ekipa koja je vodila sve poslove koji su dizali Užice u to doba. Gimnazija je pravljena, kasarna Četvrtog puka, hidrocentrala, tkačnica. Malo se zna da je i toponim u varoši Rakijska pijaca nastao po Mališinom delu: tu, kod svoje kuće i kafane, imao je vagu gde je otkupljivao šljive te pravio i prodavao rakiju. Danas, nažalost, kod Rakijske pijace nema nikakvog obeležja koje bi na Mališu sećalo – rekao je Misailović.
Dr Misailović još kaže da se Mališa ustvari bavio politikom da bi lakše ostvario svoje ideje koje su više unapređivale Užice nego njegovu kuću.
– Ovo njegovo bavljenje politikom uvešće ga u redakciju užiškog lista “Zlatibor”, koji je bio glasilo Radikalne stranke. List je osnovao Lazar Trišić, a posle njega odgovorni urednik je postao Mališa Atanacković. Sarađivao je sa Dobrom Ružićem i učiteljem Jovanom Golubovićem, koji je pisao veoma poučne članke o mogućnosti razvoja privrede užičkoga kraja. Tu su stvorene ideje o kapitalnnim objektima Užica u vremenu do 1914. godine – kaže Misailović i dodaje da je Mališa podizao značajne industriske objekte, puteve, kamenolome, majdan krede, fabriku emajliranog posuđa, punionicu mineralne vode u Prilikama, inicirao je uređenje banja za razvoj turizma, uređenje Zlatibora, Tare.
– Kao presednik Opštine pravio je planove izgradnju vodovoda i kanalizacije, tvredeći da se bez tih objekata Užice ne može zvati grad. Bio je i narodni poslanik, predsednik privredne komore, član izvozne komore, urednik gradskog lista, dobrotvor humanitarnih organizacija, škola, crkava, bolnica, stipendirao je uspešne studente. Svu svoju mnogobrojnu decu iz dva braka je školovao.Prva žena mu se zvala Jelena Šunderić sa kojom se venčao 16.01.1886. godine. Sa njom je imao ćerku Simku rođenu u maju 1887. godine. Drugom ženom Dragom Marković oženio se 09.02.1892. godine i sa njom je imao šest ćerki: Jelena, Kosara, Milica, Nadežda, Spasenija Caca, Milena i dva sina: Branislav i Miloš (blizanac sa Milenom). To što nije stigao da uradi mnoge stvari, kriva je njegova prerana smrt – kaže dr Misailović.
Mališa je preminuo 1919. godine.
ULICA I SPOMEN PLOČA
Po Mališi Atanackoviću danas ime nosi ulica pored “Froteksa”, a nedavno je na njegovoj kući na Rakijskoj pijaci postavljena ploča. Spomen ploču su postavili užički privrednici.
Savo Žunić, zamenik direktora MPP “Jedinstvo”, je tom prilikom rekao:
– Čovek ispred svog vremena, simbol preduzetničkog duha, rada i tehničke hrabrosti. Zahvaljujući njemu Užice je zakoračilo u novo doba, doba industrije, inovacije i napretka.
Dragan Subotić, generalni direktor “Valjaonice bakra” je pitao „Šta bi bilo sa ovim gradom, šta bi bilo sa ovom državom da smo mi, to što smo imali u rukama, to što su nam ostavili Mališa i generacije, kao što je Đorđe Stanojević, Vlajko Brković i tako dalje, legende našeg kraja, da smo uzeli u naručje i nastavili.”
Rade Ljubojević, potpredsednik Privredne komore Srbije, o čoveku vizionaru kaže:
– Svaki njegov projekat i svaki njegov plan je ralizovan brzo i efikasno. On je u tim teškim vremenima postavio temelje grada, umnogome realizovao industrijalizaciju Užica ali i obrazovanje Užica, kulturu u Užicu i politiku.
Mališa Atanacković je pune 22 godine bio narodni poslanik, predsednik opštine i okruga… Bio je i predsednik Izvozničkog esnafa u Užicu, predsednik Upravnog odbora trgovačke banke u Užicu (1908-1919), član Trgovačke komore u Beogradu za okrug užički (1912-1919), član nekoliko humanitarnih i prosvetnih ustanova. U sastavu delegacije industrijalaca iz Srbije (1917) obišao je industrijske centre u Engleskoj kako bi to što je video primenio u Srbiji i u Užicu. Samo nekoliko meseci kasnije preminuo je u 59.godini života.
KAKO SAVREMENICI VIDE ATANACKOVIĆA
Savremenici i kasniji istraživači opisivali su Mališu kao izuzetno radnu i stvaralačku ličnost – čoveka koji je umeo da pretvori ideju u delo. Govorilo se da je bio ispred svog vremena, brz u odlučivanju, jasan u ciljevima.
Mnogi su isticali da Užice posle njega nije imalo sličnog vizionara, nekoga ko je u toj meri spajao znanje, iskustvo, preduzetništvo i ljubav prema svom gradu.
Upravo zato, njegovo ime i danas nosi težinu i poštovanje.
Danas, kada se sa vremenske distance osvrnemo na njegov život, Mališa Atanacković se ne može posmatrati samo kroz objekte koje je podigao ili poslove koje je pokrenuo. On pripada onoj vrsti ljudi koju istorija često tiho zaobiđe, a bez kojih bi čitavi gradovi izgledali drugačije.
Njegov rad, njegova pecara, njegove radionice i njegovi zapisi ostali su u temeljima Užica – nevidljivi, ali trajni. On nije bio samo svedok jednog vremena. On je, u velikoj meri, bio njegov tvorac.
SEĆANjE KOJE NE SME DA IZBLEDI
Danas, ime Mališe Atanackovića možda nije poznato široj javnosti, ali u tišini arhiva i među stranicama njegovog dnevnika pulsira istorija jednog grada i jedne zemlje. Njegovo delo je deo kulturnog i istorijskog identiteta Užica i Zlatiborskog kraja.
Sačuvati sećanje na njega znači sačuvati sećanje na sve one nevidljive ljude koji su svojim životima ispisivali istoriju, a da toga nisu ni bili svesni.
Autor: LZS
Zahvaljujemo se Draganu R. Filipoviću, istoričaru Iliji Misailoviću, Narodnom muzeju Užice, Gradu Užicu i užičkim privrednicima na saradnji.
Tekst je deo medijskog projekta “Upoznajmo turiste sa znamenitim Užičanima – Lica koja su oblikovala istoriju i kulturu grada”, koji je sufinansiran od Grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
